[ Generalna ] 14 Septembar, 2016 22:39

Mirisi prošlosti dovoljno su jaki i postojani, osećaju se na svakom koraku i svako od nas, uzima, pamti... Seća se više lepih a manje ružnih stvari.

Generacije koje pamte ta prošla vremena, sada su u ozbiljnim godinama, žive sadašnjost a sa zebnjom u srcu, šta će doneti buduća vremena. Uređaj koji će nam pokazati kako će biti, i šta će biti, ne postoji, a vrlo je izvesno, da bi svako voleo "malo" da zaviri, šta će mu doneti neka buduća vremena. Ono što je izvesno i sigurno, je današnjica, koju svako živi kako zna i ume. Neko se lako prilagodio, nekoga i dalje zapljuskuju mirisi prošlosti (mogu slobodno reći, veliki broj ljudi), ostatak sveta živi neki mix svega toga.
Novo doba, donelo je gomilu noviteta, novih tehnologija koje (nove) mlade generacije sa lakoćom prihvataju, rešavaju i žive sa njima. Ipak, te mirise prošlosti, tu postojanost, mogu da osete naše bake i deke, pa potom roditelji, ali pitanje, koliko je mogu preneti na svoje potomke, svoju mladost, obzirom na izmenjene uslove života, tehniku i tehnologiju...

Naslanjajući se na te naše mirise prošlosti, živimo ovu sadašnjost, ali sa neizvesnim budućim vremenima. Svako razmišljanje u smeru: Šta će biti ? Kako će se odvijati ? može samo da nas dodatno tereti, crpi, odvlači energiju, a bez jasnih odgovora...
Takav odgovor i kakvi će biti mirisi budućeg vremena, niko ne zna...

[ Generalna ] 01 Septembar, 2016 22:27

Na drvenim klupicama, sa mračkom noći, rađale se ljubavi, velike i male… Ima ih još, “drže” se, iako zub vremena čini svoje ali nema tu moć, da izbriše urezana sećanja, misli i uspomene na lepotu trenutaka, jedne mladosti i ljubavi…

Boje noći sa svojim čarobnim mirisima, prosto svetlucaju nad tim klupicama i mladima, dok se rađaju ljubavi… Velike i male… Čvrsto ušuškani zagrljajem, stopljeni jedno u drugo, osećaju kako srca kucaju i plešu po duši. Pod tim prijatnim okriljem mraka, pravila nikakva ne važe, niti ih sputavaju, da se vole, maze i paze. Rađaju se ljubavi uz prijatnu toplinu duša, uz neizbežan poljubac… Do mnoštva lepih, slatkih dodira usana.

To su trenuci kada se uz šapat reči, voli, zaljubljuje i gde “ćutanje” nije smetnja, već govori više od svake izgovorene reči ili rečenica. Tu prijatnu ćutnju, zamenjuju njihove misli, postupci, poljupci, dodiri tela… Prsti u kosi.

*****
… Sledi, kratak rastanak od tih drvenih klupica, odlazak iz svetlucavih noći, ka svojim kućama, onako zagrljeni u jedno telo, u jednu dušu… Pa do narednog viđenja.