[ Generalna ] 06 Maj, 2018 20:07

 Тема о којој ћу да кажем коју реч, веома је болна, не толико за читаоце колико за оне које се директно тиче. Овога трена, уз бол у глави покушавам се осврнути на време када се то дешавало и покушати схватити околности…

Реч је о несталим бебама, о украденим животима тих сићушних бића. Имао сам идеалистички приступ ка 1980. годинама, сматрајући те године као златне…             Баш те 80. године. Сада сам помало разочаран, јер сам живео у уверењу сасвим другачијем, лепшем и срећнијем. Клупко несталих беба почело је да се одмотава и ко зна каквих ће све бити потреса. То се можда још не може наслутити али истрајност унесрећених родитеља да дође до истине, сада је већа него икада.

Текст пишем инспирисан истинитим догађајем једне породице и сазнањем да своје новорођенче (сем код порођаја) више никад нису видели. Све се то дешавало пре више од три деценије, а сада када чујем неке новије приче, све ми некако личи, једна на другу. Сценарио је готово исти. Дете рођено здраво и право, мајка га доји, затим долази лекар у неко доба ноћи и саопштава да беба мора у Београд због „компликација“, одлазак у Тиршову и на крају све се завршава у Заводу за превремено рођену децу. Мајка остаје у породилишту уместо да и Она иде са „болесним“ дететом, што је требало урадити али није. Два дана касније, пошто су млад брачни пар „ишетали“ на релацији: – Тиршова – Институт за мајку и дете – Завод за превремено рођену децу –  сазнају да детета, рођеног здравог и правог више нема и да је преминуло. То су им саопштили на тој трећој адреси у низу који сам навео. Туга, очај, неверица и тражење да виде своју бебу,  да је однесу и сахране, остали су без резултата. Нису им ништа омогућили, нити да виде бебу, нити да обаве погреб уз образложење да ће се Они за то побринути, да се тако изразим простим речима.

Потом су настале потраге за документацијом у вези свега тога и дошло се до поражавајућих чињеница. Једино што има тачно је оно да се дете здраво породило, а све после тога је гомила пропуста. Евиденција катастрофа, запуштена и „неусаглашена“ јер и овде се показало да нема савршеног злочина. Онај ко је то урадио морао је да сложи коцкице уверљивије, „да нема сумњи“ како би прича „прошла“. Када су укрстили те папире и податке о сахрањеним под тим датумом и именом, те бебе тамо нема.

Више од тридесет година је прошло, а за то време породица је доживела велике патње, трауме, стресове и на крају се разболела,  да су постали инвалиди. Живот упропашћен у тој борби за истину која је трајала више од тридесет година. Ово је велики шамар за државу и оне државе које су настале после распада те где се све одигравало. Тек сада се клупко одмотава и то да није било притиска унесрећених родитеља, највероватније да ништа и не би било. Оно што је држава спремна да уради, а и то је било повуци-потегни уз гомилу правних радњи и позивања на европске прописе, је да исплати 10.000 евра на име одштете за сав бол и патњу настао у те три деценије.

На крају остаје још једно питање: Шта даље и где су та деца а прошло тридесет и кусур година. То је остало да родитељи сами истражују и наставе борбу да сазнају где су им деца… То су сада „бебе“ од 30-35 година, са изграђеним животима, који познају те родитеље који су их отхранили и сада треба да се појави мама или тата (биолошка) и каже: „Сине мој, или кћери моја“… а то дете, тај одрастао човек или жена, сасвим су из неке друге приче.

Држава се очигледно искључује из овога другог дела приче и износом од 10.000 евра решава проблем те патње, бола и толико сматра да вреди ЈЕДАН УКРАДЕНИ ЖИВОТ.

[ Generalna ] 02 Maj, 2018 14:21

 Legenda makedonskog i jugoslovenskog glumišta, Petre Prličko rodjen je u Velesu 1907.godine. Kao šesnaestogodišnjak, napušta gimnaziju i rodni kraj i priključuje se putujućoj pozorišnoj trupi Mihajla Lazića. Počeo je kao rekviziter i statista, provodeći više godina po raznim putujićim družinama.


1931.godine osnovao je sopstveno pozorište “Boem”, pa je kao upravnik i glumac putovao širom Jugoslavije, a najviše po rodnoj Makedoniji. Danju je lepio plakate i prodavao ulaznice, a uveče glumio u predstavama. U Tetovu, za vreme izvodjenja predstave “Makedonska krvava svadba”, tadašnja vlast je uhapsila celu trupu, zabranila predstavu i Prličku oduzela dozvolu za rad. Zalaganjem tadašnjeg ministra prosvete književnika Veljka Petrovića, Prličko je oslobodjen i nastavio je sa radom. Član Narodnog pozorišta u Skoplju postao je 1939.godine, a od 1944.godine je član partizanskog pozorišta “Kočo Racin”.

Po oslobodjenju, Petre Prličko je jedan od osnivača Makedonskog narodnog teatra, gde se po prvi put igralo na makedonskom jeziku. Postao je prvo ime makedonskog glumišta, više godina je bio direktor Drame u pozorištu, objavio nekoliko pozorišnih komada, a bavio se i režijom. Osnovao je potom Omladinsko pozorište u Skoplju. Veliki umetnik, Prličko je dao ogroman doprinos stvaranju i negovanju makedonske pozorišne i filmske kulture.