[ Generalna ] 30 Septembar, 2018 09:06

Uslovi života u logora bili su očajni. Spavalo se u prepunim barakama a često i napolju kada nije bilo mesta. Harale su zarazne bolesti, množila se gamad. Glad je, kao avet, morila zatočenike... "Ujutru bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne juhu od kupusa, graha ili krumpira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krumpir ili grah, a na večer opet takvu sličnu juhu". Ubrzo je posledica takve ishrane, bila opšta iscrpljenost.
Istovremeno, moralo se raditi fizički, na teškim poslovima. Na primer, podignut je nasip dug 872 metra koji je od poplava direktno štitio Logor III... Onaj ko zna kako je on građen, reći će da je to stravičan spomenik patnji i stradanja, armiran ljudskim kostima, jer je svaki logoraš koji se spotakao radeći ili od gladi, bolesti, iznemoglosti i batinanja pao, ubijen je na licu mesta.

U Logoru III deo zatočenika radio je u lančari, ciglani, pekari, električnoj centrali, pilani i po drugim radionicama. Rad je trajao najmanje deset sati, bez odmora, svakodnevno. Vanjski se rad sastojao oko podizanja ograda od bodljikavih žica, oko podizanja malog i velikog nasipa, oko izgradnje velikog zida, oko podizanja brojnih bunkera i odbrambenih položaja oko logora, oko krčevine i seče šume, te rad na poljima, vrtovima u "Ekonomiji" ili susednoj Mlaci i Jablancu. I ovde su ustaški stražari pratili zatočenike, a udarcima noževa i kundaka, pa čak i vatrom iz oružja, silili su ih da rade brzo. Mnogo je i mnogo hiljada zatočenika stradalo na takvom vanjskom radu, pa se često događalo, da se cele grupe ili delovi grupe više sa rada nisu povratili u logor. Ustaški stražari su jednostavno naveli, da su zatočenici pokušali da pobegnu, pa su ih morali da pobiju.

Logor je mogao da primi 3.500 do 4.000 ljudi. Često je bilo i mnogo više, posebno leti i u jesen kada je trebalo radne snage. Čim bi postalo tesno počinjale su masovne likvidacije. Najžešći su ustaški teror i klanja bili u god. 1941-1942. Cela godina 1943. i polovica 1944. godine protekla je u znaku relativnog zatišja, što znači da se masovni pokolji nad zatočenicima nisu vršili tako često i u tolikom opsegu, kao što su se vršili pre i posle toga vremena. Od septrembra 1944. do aprila 1945. dolaze opet veliki transporti u Jasenovac i likvidacije se u masama nastavljaju.

Logoraši su ubijani, najčešće, na Limanu koji je na levoj obali Save, zatim u Gradini (desna obala) gde u masovnim grobnicama leži preko 360.000 žrtava. Takođe na Graniku iznad Save, koji je nekada služio za pretovar robe sa šlepova... Grobove su morali sami sebi kopati. Ustaše su im izbijale zlatne zube, pa klali ili ubijali maljem. "To je trajalo katkad po čitavu noć. Žrtve su čekale u Glavnom skladištu ili u nekoj drugoj zgradi ili pod vedrim nebom. Pre polaska ustaše su ih skinule do gola. Zatim su im ruke svezali na leđima žicom, a onda ih privezane žicom jednog za drugog doterali na Granik. Ovde je žrtva morala da klekne, a ustaše su joj na ruke privezali težak železni teret u obliku koluta. Iza toga su udarili žrtvu maljem, čekićem ili tupom stranom sekire po glavi, trbuh često rasporili mesarskim nožem te bacili zatim u Savu". /svedočenje Jovana Živkovića/.

"Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar od meseca decembra 1941. i znam, da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno oko 200-300 žrtava. Ubijanje se vršilo na sledeći način: jame su bile veličine 3-8 m2. Dok smo mi kopali grobove, ustaše su s poručnikom Mujicom na čelu vršili ubijanja nad žrtvama, koje su bile vezane žicom. Ubijali su ih maljem, udarajući ih po slepoočnicama. Zatim su ubijali udarcima sekire po vratu. Nadalje su ubijali metanjem drvenih klinova u usta. Klin se stavio u usta okomito, a tada bi ustaša udario sekirom po bradi i klin je izlazio napolje na temenu". /svedočenje Egona Bergera/.

U zimu 1941/42. godine neprekidno su vršena masovna ubistva. Na katolički badnjak, 24.12.1941, doterali su ustaše u Jasenovac oko 500 srpskih seljaka iz okolice. Ljubo Miloš, Matković Ivica i Joso Matijević odlučili su da pobiju ovu grupu nevinih ljudi i da tako "proslave" badnjak.
Februara 1942. godine završena je po nacrtu inž. Hinka Picilija, peć za spaljivanje ljudi. Ovaj ustaški oficir pobio je prethodno sve graditelje krematorija, a onda je počelo spaljivanje. Pretpostavlja se da je za tri meseca spaljeno oko 15.000 logoraša, pretežno žena i dece. Računa se da je u Jasenovcu, već u prvom periodu postojanja, smrt našlo oko 40.000 Roma-Cigana, koji su dovedeni sa područja tzv. NDH.

U Logoru su neprekidno ubijana deca. Prema svedočenjima, samo u leto 1942. godine zaklano je na Gradini, u nekoliko grupa, preko 400 dece, stare između 4 i 14 godina. I tako bez zastanka... Metodi ustaških zločinaca bili su surovi i svirepi, da svirepiji ne mogu biti. Predvodili su ih koljači Vjekoslav Maks Luburić, Ljubo Miloš, pop Miroslav Filipović, Ante Šarac, Ivica Brkljačić, Dinko Šakić, inž. Hinko Picili, Ivica Matković, Mirko Pavlović, Jakob Džal, a njima se pridružuje i grupa neposrednih logorskih krvnika, kao i svi oni koji su vodili Pavelićevu marionetsku državu.

Nastaviće se...

[ Generalna ] 25 Septembar, 2018 11:39

Jasenovac je bio najveći i najsuroviji koncentracioni logor NDH-a, koji je kao sistem logora postojao čitavo vreme drugog svetskog rata. Ovo i slična mesta zločina bila su u službi interesa ustaša ali i fašizma. Uređivana su po uzoru na zloglasne konclogore Trećeg Rajha, što posebno važi za Jasenovac, u kojem su ustaše brutalnošću i svirepošću prema logorašima nadmašili svoje "učitelje". Primenjujući u Hrvatskoj rasističku teoriju o čistoći rase i nacije, odlučili su da istrebe sve Srbe, Židove, Cigane; odlučili su da istovremeno likvidiraju i sve Hrvate, koji su na bilo koji način ispoljili svoje protivfašističko raspoloženje.
Tako se za kratko vreme napuniše sve tamnice i zatvori. Metode genocida, zločina i terora, koje su sprovodili ustaše prepisane su iz već oprobanih nacističkih recepata. U novembru 1941. godine oni će ih ozakoniti posebnom odredbom, zasnivajući sve na tvrdnji da Hrvati nisu slovenskog porekla nego arijevci. U međuvremenu, od juna 1941. godine na području Jasenovca postoji prvi logor - Logor "Versajev", a od jula Logor Krapje. Krajem godine počinje formiranje Logora ili Ciglana, koji po funkciji ubrzo postaje centralni.

Zatočenici su bili razvrstani u dve kategorije:
  1. U prvu su spadali svi oni zatočenici koji su bili suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor za vreme koje je kraće od 3 godine. Namera je ustaša bila da iscrpe do krajnjih granica radnu snagu tih zatočenika, pa da ih zatim uklone, da načine mesta novim zatočenicima. Vrlo je mali broj ovih zatočenika, koji su pušteni kući nakon što su izdržali kaznu, a i ti su većinom kod kuće umirali od posledica patnji i bolesti, koje su dobili u logoru.
     2. U drugu kategoriju spadaju zatočenici, koji su suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor u trajanju od 3 godine. Ovi zatočenici, koji su po presudi ustaškog redarstva upućivani u logor na 3 godine, bili su u pravilu likvidirani odmah nakon dolaska u logor.

Tako su ka Jasenovcu krenule kolone muškaraca, žena i dece sa presudama, a češće bez njih - na hiljade, desetine i stotine hiljada... Mnogi nisu ni prošli kroz logorsku kapiju, nego su direktno iz transporta odvođeni na gubilišta - na Granik, preko Save u Gradinu. Prema spoljnom svetu to je bio radni logor, a stvarno to je bio likvidacioni centar. Ljudi doterani u ovaj logor, prema propagandi, u logoru će radom ispraviti svoje zablude i biti društveno korisni. Osnovni propagandni moto  bio je : Rad na gradnji i izgradnji odbrambenog i odvodnog sistema Lonjskog i Mokrog polja. Štampa je u toku 1941-1942. godine izdašno obaveštavala javnost s kojim ciljem se vrši koncentracija ljudstva u području Jasenovac. Javnost je brzo prozrela prave razloge i postala svedokom istine.

Prilikom dolaska u Jasenovac grupu oko 300 zatočenika iz Sarajeva dočekali su ustaški stražari na železničkoj stanici i preuzeli celi transport. Svi su odvedeni u Jasenovac pred ustaški tabor. Komandant Ljubo Miloš vršio je proziv iz spiska koji je primio od sprovodnika. U transportu je bilo nekoliko seljaka sa Romanije u seljačkoj nošnji, pa su njih naročito tukli i vređali. Prilikom pretresa i oduzimanja stvari, čupali su brkove i brade zatvorenicima. Potom su držali govor da će svako ko se ne bude pridržavao "reda, rada i stege", biti kažnjen smrću. Posebno su upozoravali da se ne beži jer odavde ne može niko pobeći. Govorili su da svako ko bude imao dobro vladanje da će biti pušten kući. Njihove smo laži vrlo brzo otkrili kada smo ušli u krug Logora ili Ciglana (svedočanstvo Jakova Fincija)... Na svakom koraku su tukli, ubijali i mučili (svedočenje Franje Juratovca)... Čudilo nas je da čovek čoveka bez razloga može tako da maltretira (svedočenje Branka Katane)... Naveče, u Ciglani, je bio pravi boj. Tu nas je dočekalo 20-tak ustaša s batinama, te daskama, čime su nas pretukli na mrtvo (svedočenje Mustafe Begića).

Tako je počinjalo, a dani koji su sledili bili su dani bez povratka. Jer, posle prvih koraka, zatočenicima postaje jasno da ih čeka samo smrt, pre ili kasnije. Svaki je ustaša, počevši od Luburića, do poslednjeg stražara bio prema svakom zatočeniku svemoćan, imao pravo nad životom i smrti. U svako vreme, i po danu i po noći, i za vreme rada i odmora, mogao je svaki ustaša da ubije svakog zatočenika, a da o tome nikome ne polaže računa, pa da tu činjenicu čak i ne registruje.

Nastavlja se...
[ Generalna ] 24 Septembar, 2018 20:06
Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се и одсајај им је црвен…
Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човечанства што се звало Коцентрациони логор Јасеновац.
А изнад равнице, изнад вода, изнад тих немих сведока, израстао је за вечност окамењени цвет што дубоко пусти корен у тле, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према светлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.
Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повреди. Јер, овде се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вредео ни колико метак. По ужасима то је први, а по жртвама трећи концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941-1945.
Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. новембра 1945. број 4547/45, комисија умереним решењем долази до закључка да је у току рата убијено у логорима Јасеновац између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.
Најновија истраживања су врло блиска процени Земаљске комисије, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Целовита истраживања нису довршена, а у једном делу неће се никада ни моћи спровести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су сведочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под предпоставком да је сто хиљада људи мање убијено. (Радован Тривунчић: Јасеновац)
Не заборавља се, јер заборава нема, због оних седам стотина хиљада пари руку што су кроз латице каменог цвета пружене према Слободи.
                                          Све је ово наше:
                                          живи и мртви.
                                          Са њима у себи
                                          сунцу корачамо.
И док црвено одбљескају зелене влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вечни ехо ових ширина, у који се слило седам стотина хиљада гласова, поручује : “Мртви живима очи отварају”.
[ Generalna ] 13 Septembar, 2018 10:01

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Човек бржи и од лопте.

Реч је о бившем фудбалеру Партизана, Илији Катићу и брзини на терену. Да би то најбоље илустровали, остале су забележене речи овог врхунског фудбалера свога доба: "Једном сам на Неп-стадиону у Будимпешти, и то у копачкама, 100 метара претрчао за 10,8 секунди. Тад није било бржег играча од мене. Чак ми је то сметало, јер сам често био бржи и од лопте, па сам морао да се враћам по њу! И сада са преко 40 година, уз мало тренинга, сумњам да би ме најбржи југословенски фудбалер - престигао!"

Надам се да вам се допао овај фрагмент прошлости из света спорта.Generalna