[ Sećanja ] 07 April, 2021 12:56

Nervozno lupkam prstima po tastaturi računara razmišljajući kako početi, ukazati i razobličiti alkoholizam koji je unesrećio mnoge porodice, uništio brakove i ostavio pustoš za sobom.

Setih se sada svih onih koji piju u meri da ugrožavaju druge i po ličnom sećanju na takve pojedince koji su alkohol stavili ispred sebe, porodice i ostalih vrednosti koja su daleko iznad tog poroka. U svim slučajevima trpe žene tih ljudi, njihova deca i ostali ukućani a potom i društvena zajednica. Zašto piju, uništavaju sebe? Na ta i slična pitanja, nemaju odgovor, ili je To nešto jače od njih ili i To ima neki nasledni faktor iz dalje porodice... I tako jedna Smilja, na hiljade suza pusti a muž Janko, nije se obazirao i terao svoje, kad god je hteo i koliko je hteo!"... 

Janko! opet si pijan, pa zašto to radiš"... ? Deca gledaju, otac ulazi u kuću tetura se, smejulji se, a nekad bude i agresivan pa se svi razbeže "na vreme"... Žena, Smilja, nastoji pijanog čoveka koliko toliko smiriti, i gleda da ga smesti u krevet onako obučenog i ako ništa drugo, bar na tren biće mirni. Sve je to mučno, posebno ružno i tužno kada joj čoveka dovedu kolege s posla, prethodno zajedno behu i onako pijanog dovuku do kućnog praga a i sami su pod "gasom" ! I tako to traje, a vreme, dani... Meseci i godine prolaze bez nekog pomaka. Opet jedan drugi pojedinac, ustade jedno jutro, obrija se... Obuče se i upristoji i reče: "Od danas ne pijem više" !... I zaista, to potraja nekih desetak dana, ali... Uvek ono, ali sreću kvari. Posle teške borbe i tog vremenskog perioda, ipak nije izdržao i krenu od jedne čašice i tako zaredom sedam dana u seriji !?  Znači sve ono što je u sebi sputavao i "zareko" se, sve se poništilo jer ipak, to je jače od pojedinca čim ne može da izdrži već krene opet i teško se zaustavi.

Na žalost, kad alkohol ščepa pojedinca, ne pušta ga lako ili nikako, te je potrebna velika volja, pozitivna energija ali najviše uspeha ima stručna pomoć. Upravo ta stručna lica i pomoć, su najvažnija u lancu da bi se pojedinac izborio sa tim opakim porokom. Mislim da uz ličnu volju i podršku ukućana, može se izboriti i krenuti u novi život, u suprotnom spasa nema.

[ Sećanja ] 22 Februar, 2021 16:21
Radmila Karaklajić
Rođena je u Beogradu 1939.godine. Počela je da peva još u gimnazijskom bendu, na školskim igrankama, a prvi put je profesionalno nastupila sa Džez orkestrom Milana Kotlića. Bila je vredna i uporna, učila je pevanje kod operske pevačice Anite Mezetove, studirala engleski i u roku diplomirala.
Pravi početak njene karijere bio je sa pesmom “Anđelina” 1964. To je obrada pesme Luisa Prime, za koju je Radmila napisala tekst, inspirisana Mirom Stupicom u tadašnjoj pozorišnoj predstavi “Dundo Maroje”. “Anđelina” je bila revolucija u ženskom pevanju, nesputana, vesela, razigrana Radmila je bila sušta suprotnost statičnim pevačicama. Ploča je prodata u tiražu od dvesta hiljada primeraka kod nas, u Rusiji milion i dvesta hiljada, a Radmila je zbog svojih energičnih nastupa proglašena ženskim Đorđem Marjanovićem. Prvi pevač koga je publika nosila na rukama bio je Đorđe, a kada je publika u Dubrovniku ponela Radmilu na rukama, to je bila vest za naslovne strane.
 
 
 
[ Sećanja ] 19 Februar, 2021 15:28

 

Radost trenutka obuzima

naše duše… Duše koje

žele da večno traje!

 

[ Sećanja ] 16 Februar, 2021 09:59

Kao nastavak prethodne objave o razgraničenju sa Italijom, evo osvrta na status Rijeke, i položaja Južnih Slovena. Naime, po Rapalskom ugovoru Rijeka nije pripala Italiji, već je imala da postane slobodan grad, nezavisna država.

Ali Rijeka nije nikad dostigla taj nezavisni položaj, jer joj pesnik-avanturst D’Anuncio sa svojim italijanskim vojnicima bio silom nametnuo svoju vlast. Kad je, poglavar Riječke državice Zanela hteo da svojom policijom izbaci D’Anuncija iz Rijeke, italijanska ratna lađa usidrena u Riječkoj luci rasterala je hicima iz topova malu Riječku vojsku. Tako je oružana sila Kraljevine Italije učinila kraj samostalnosti Rijeke i zagospodarila nad gradom kome je italijanska vlada bila garantovala nezavisnost jednim međunarodnim ugovorom.Nasilni karakter italijanske okupacije Rijeke potrajao je do 1924. godine. 25. januara te godine zaključen je u Rimu t.zv ugovor o italijansko-jugoslovenskom prijateljstvu kojim su Nikola Pašić i Momčilo Ninčić priznali Musoliniju neograničeni suverenitet nad Rijekom.

Nakon ovog drugog Rapala nalazilo se sada ukupno oko 650.000 Južnih Slovena / Slovenaca i Hrvata / pod vlašću italijanske države, koja je sve učinila da ih raznarodi. Ni sa jednom drugom narodnom manjinom u Evropi nije postupano tako nasilno kao sa ovim Slovenima u Italiji. Njihov jezik za kratko vreme bio je istisnut iz državnih ureda, sudova, opština, škola pa i iz same crkve. Sa teškim pretnjama pokušavalo se zabraniti njegovu upotrebu i u privatnom životu, zatim, redom su uništavane slovenske i hrvatske prosvetne i privredne ustanove do poslednje; zabranjena je slovenska pesma i svako društveno i zabavno sastajanje Slovena; uskraćena im je i dozvola za izdavanje hrvatskih i slovenskih novina kao i onemogućeno čitanje knjiga na maternjem jeziku; kažnjavano je davanje imena slovenskih krštenih imena slovenskoj deci a silom su nametana italijanska prezimena da bi se od njih napravile Italijani.Sa ovakvim sredstvima svemoguća italijanska vlast i to pre fašizma, htela je da što pre izbriše i poslednji trag Slovenstva u ovim našim krajevima.Po dolasku Musolinija na vlast sistematski su mere upotrebljavane protiv slovenskih rodoljuba, koji nisu hteli da se iznevere svome narodu, i najkruće kazne. Mnogi su bili utamničeni i mučeni pa potom od „Specijalnih tribunala“ osuđeni na robiju ili na smrt.Ovo pravo mučeništvo Južnih Slovena, pod Italijom potrajalo je 25 godina a da se za to vreme protiv toga nasilja nije podigao nijedan italijanski glas, niti iz Italije, niti iz slobodnog inostranstva.

 

[ Sećanja ] 14 Februar, 2021 23:41
Sećanje na zaboravljene glumce...
 
Rođen je u Beogradu, na Zvezdari, neposredno posle Drugog svetskog rata. Odrastao je sa roditeljima i sestrom.
- Bile su to godine nemaštine, ali mi deca nismo bili svesni toga jer za bolje nismo ni znali. Uživali smo u jurnjavi po Zvezdarskoj šumi, koja nam je bila savršen dekor za najsmelije scenarije Divljeg zapada. Po čitav dan smo se igrali kauboja i Indijanaca, a tokom leta glavni dečaci u ekipi bili su oni koji su umeli da preskoče ogradu i pokradu komšijsko voće. Brali smo tuđe čak i kada smo imali svoje. Nama je bilo više do igre, nego do voća - seća se Miroljub Lešo.
 
Preminuo je 5. marta 2019. u 73. godini života.