Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

O ovome sam pisao u nekim ranijim prilikama u kontekstu dečje prošnje ali i odraslih lica koje prose po ulicama, trgovima, autobuskim stajalištima i na ostalim javnim mestima gde je frekvencija ljudi veća (crkve, veliki marketi, pijace). Pomislio sam u jednom trenutku da ta pojava polako počinje da bledi i da se centar pažnje preusmerava na narodne kuhinje i čeprkanja po kontejnerima, ali sam se prevario. Nekako su ovi vidovi siromaštva sada spojeni u „jedno“  što čini jako tužnu i ružnu sliku o zemlji koja za strateški cilj ima ulazak u Evropsku uniju.

Više puta sam davao licima koja prose, a nekad, ni sam nisam imao dovoljno, ali iz oskudnog novčanika, davao sam po 20-50 dinara. Slično mi se desilo i pre par dana, odlazeći u rodni grad. Sam odlazak nije počeo dobro, jer sam zbog velikih vrućina rešio da odlazak na bankomat zamenim time što ću kartu kupiti putem davanja kartice na terminal. Međutim, baš toga jutra, nije radio sistem. Pogledam u novčanik i vidim da imam 250 dinara, što je nedovoljno za povratnu voznu kartu. Odlučujem da kupim u jednom smeru i ostalo mi nešto novca od toga iznosa. Nisam računao da ću taj mini džeparac morati trošiti ali eto sistem nije radio i tako se desilo. Po silasku s voza i na putu do roditeljske kuće, srećem čoveka koga poznajem iz onih 1980-tih godina, ali više površno, onako iz viđenja. Na kratkoj zajedničkoj relaciji puta kaže mi da traži hladnu frutelu, ali dragstor ne radi, tj. Na tome mestu gde je radio, više nije. I tako u tih 50 metara zajedničkog puta, reče da je u penziji i da čeka nekog rođaka i da ima još jednu radnju ali mu nije blizu ! Sunce je jako upeklo, već mi se u glavi mutilo i nisam ga sa pažnjom slušao, jer  po sećanju znam, da živi u drugom delu mesta, te nije imao razloga da bude ovde gde ga zatičem. U trenutku razdvajanja, reče mi:  - Jel imaš 20 dinara, fali mi! Ja bez reči otvorim torbicu i dam mu 50 dinara. Uzeo je i ni hvala nije rekao!

Ispričam sestri koga sam sreo i ona kao iz topa kaže: - Nemoj mi samo reći da si mu dao pare! Jesam i to 50 dinara... Bila je vrlo ljuta, jer čoveka bolje poznaje i kaže da nije sav svoj, tj. Nije u „vinkli“. Ja to naravno ne mogu znati jer već 10 godina ne živim tamo i ne znam, koliko je ko otišao u „aut“. Što je najgore, nisam imao para za povratak, a dao čoveku tih 50 dinara i onda od sestre dolazim u situaciju, da mi daje da mogu se vratiti natrag. Ili da zovem stanicu i pitam, da li im radi terminal, ili da odem na bankomat, koji i nije usput. Dala mi je 400 d, mada je i 150 d. Bilo dovoljno, ali i ona od svoje bede i sirotinje sada daje meni.

U povratku nećete verovati opet isti događaj. Otac me prati do stanice, i samo što smo izašli iz ulice, čujem povik iza – Gde ste Osmokrovići !... Tata vidim ne reaguje, ali Ja se okrenuh, i opet vidim lice isto iz tih 80-tih godina, oronuo dosta. Pružim mu ruku, i nije ni minut prošao, a pre toga, bilo je ono reda radi – Šta ima, kako si... i u sekundi pitanje: - Jel imaš 100 dinara. Istog trena sam rekao, da imam taman za voz za kući, i produžili smo put dalje. Mislim, od sestre uzeo da se vratim i sad od one siće, treba da dam sto dinara. Stvarno nema smisla. Tata mi kaže, da je taj, sklon tome i zapravo po prijemu para, koga „nahvata“ odmah ide u kafanu !

Ostao mi je gorak utisak, gorčina na sve to što se događa i način kako ljudi žive. Možda ova dva primera nisu reprezentativni, obzirom da jedan nije u „vinkli“ a drugi ne traži za hleb i mleko već za alkohol, ipak umesto njih, neko bi se drugi pojavio sa prošnjom. Ovo nisam napisao da bih kukao kako sam dao 50 dinara, već da ukažem na pojavu koja mi se desila, a što nije retkost, već rasprostranjena i oslikava stepen lošeg života običnog naroda.