[ Generalna ] 13 Januar, 2017 15:08

Tema je za današnje prilike veoma aktuelna a Ja ću šetnjom kroz istorijske periode izneti kako je to nekada izgledalo, te se nadam da će privući pažnju tokom čitanja.

Prvi vidovi pomaganja siromašnom, nemoćnom i bolesnom stanovništvu, porodicama bez hranitelja i ratnim invalidima pominju se još u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.
U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osuguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima. Javne vlasti u starim grčkim gradovima, posebno Solunu, finansijski su pomagale ratne invalide i građane nesposobne za rad, a brinuli su se o izdržavanju ratne siročadi do kraja njihovog školovanja.
U Rimu su prve mere socijalne politike i zbrinjavanja u korist siromašnih seljaka i robova uveli Tiberije i Grah, posle mnogobrojnih socijalnih protesta siromašnih plebejaca, 133-123. godine pre nove ere. Ove reforme sledili su Druzo, Sulpicije i Julije Cezar. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito i meso, suzbijano je zelenaštvo, ograničavano je dužničko ropstvo, veleposednici su obavezivani da zapošljavaju slobodnjake, nezaposleni slobodni građani su zapošljavani na javnim radovima itd... Postojalo je i uplaćivanje mesečne rate da bi porodica posle smrti oca dobila pomoć u novcu. U četvrtom veku pre nove ere, Rimsko carstvo je finansijski podupiralo pružanje lekarske pomoći građanima.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva kao vid hrišćanskog milosrđa. Takođe su bili razvijeni vidovi pomaganja od strane opština i korporacija. U Hamburgu još 1270. g doneti su propisi kojima je ustanovljena obaveza majstora da pomogne bolesnim radnicima. U Švedskoj i Finskoj 1571. g, doneti su dekreti o obavezi opština da se staraju o bolesnima i organizuju domove za bolesne. Engleska je za vreme kraljice Elizabete 1601. g. usvojila zakon o pomoći siromašnima, kojim je uvedena dužnost opštine da se stara o nezbrinutim i invalidnim osobama...

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. godine u Nemačkoj. Te godine kancelar Bizmark uvodi obavezno osiguranje za slučaj bolesti, zatim 1884. od nesreće na radu i 1889. godine od nesposobnosti za rad i starosti. Bizmarkov model postaće opšti recept za uvođenje sličnog osiguranja u svetu, a na njemu počiva i naše socijalno osiguranje.

U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javaljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save, postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovica, poštovanju i zaštiti starih, kazne za ruganje osobama sa telesnim manama. Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi, prema kojoj su svi građani, i siromašni i bogati, smatrani jedankima i nije bilo dopušteno da jedni ugnjetavaju druge.
Dušanov zakonik potvrdio je važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti, o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva itd... U narodu isto je postojao vid pomaganja siromašnim. Na selima je postojao "seoski koš", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća ili kada podbaci letina. O tome ko je siromašan i ima pravo da koristi žito odlučivao je seoski kmet u dogovoru sa viđenijim domaćinima.
Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. g. tražio da porez siromahu težak ne bude, te je oslobodio neposrednog poreza one koji ima sitnu decu, a nemaju zemlje, pa moraju nadničarenjem da izdržavaju porodicu.

******
Tema je jako obimna i moglo bi se još dosta toga reći. Ima tu još podataka i godina, ali nisam hteo da mnoštvom cifara i pokazatelja učinim tekst težim za čitanje i razumevanje.

[ Generalna ] 07 Januar, 2017 14:07

Verovatno, prva pomisao dok čitate naslov teksta, koji sledi, svakako je osvrt na rad robova i siromašnih seljaka toga doba. Upravo o tome napisaću neku reč, te se nadam će privući pažnju tokom čitanja.

Rad robova u tom dobu bio je agrarno orijentisan. Rob je bio potpuno nezaštićen i prepušten gospodarevoj samovolji. Za zemljoposednike je rob bio deo poseda, tj. inventar imanja. Na taj način vlasnici su prisvajali čovekovu radnu snagu ali i kupovali radnog čoveka.
Radno vreme robova bilo je stvarno samo ograničeno vremenom mirovanja, samo u cilju obnavljanja radne snage. Morali su obavljati i kućne poslove naročito u kišno doba, jer smatralo se da kada posao na imanju miruje, nastaju troškovi za izdržavanje robova. Sve važne poljoprivredne naprave trebalo je napraviti u dvostrukoj količini, i time bi se sprečilo da usled gubitka pojedinih naprava dođe do prekida rada. Rukovodili su se tezom: "Čovek naime mnogo više gubi time što robovi ne mogu raditi, nego što bi platio za nabavku tih predmeta"... Ovim se potvrđuje da je robovski rad smatran najvažnijim faktorom u stvaranju vrednosti u poljoprivredi.
Leti se radilo od izlaska do zalaska sunca, dakle 15 sati, u zimskim uslovima, kad se spusti mrak , radi se u kući pri postavljenom osvetljenju. Kad su noći duge, danu treba još nešto dodati, jer mnogo toga pod tim svetlom se može obaviti. Čak i praznični dani, koji su u principu važili kao slobodno vreme, korišćeni su za određene poslove, čiji karakter nije bio suprostavljen odredbama religije.

Posebno teškim smatrao se rad pastira, čiji je život u lirici i na slikovitim prikazima često idilično ulepšavan. Pastiri su leti s velikim stadima goveda i ovaca kretali u planinske regije Apenina i mesecima živeli na otvorenom. Ne samo da su morali slediti stoku u teško pristupačne predele i pripremiti se sa onim najneophodnijim za život daleko od svake civilizacije, nego su morali biti u stanju i braniti stada od divljih zveri i razbojnika. Teškoće takvog posla mogli su podneti samo ljudi velike fizičke izdržljivosti. Kod pastira teško da je bilo moguće govoriti o bilo kakvom radnom vremenu, jer za njih nije postojala podela između vremena rada i spavanja. Njihov život zavisio je o stadima i njihovom kretanju po brdovitim predelima Italije.

**** Ovim bih završio ovaj kratki osvrt na rad i uslove rada koji su vladali u neko staro doba. Nisam hteo da iznosim primere ophođenja prema robovima i siromašnim radnicima, jer nisu ni malo prijatni za čitanje, a mogu zamisliti kako su se ti ljudi tada osećali.

[ Generalna ] 07 Januar, 2017 09:33

Sa 3. dinastijom Starog carstva, počelo je "Doba piramida". Gradnja velikih piramida bila je izuzetan i gotovo nezamisliv poduhvat većeg broja ljudi ili gotovo čak celog egipatskog stanovništva.

Fascinantno je da je prva verzija grobnice kralja Djosera-pravougaona uzvisina iznad 28 m dubokog i 7 m širokog iskopa s prostorijom za zemlju "odjednom" podignuta ka masivna kamena gradnja od 63 m dužine i 8 m visine bočnih stena. Vrhovni graditelj Imhotep, upravljao je od 3-5 h ljudi, neprestano zaposlenih na gradnji. Međutim trebao se rešiti jedan problem: Morala je biti planina koja se neće srušiti. Bili su svesni da se upuštaju u nešto nepoznato ali i verujući u veličanstvenost vlastitog otkrića. To otkriće nije bilo ništa drugo nego Imhotepovi kosi zidovi.

Za podizanje Keopsove piramide trebalo je obraditi i to vrlo brižljivo oko 700.000 vapnenačkih kamena, pa oko milion kubnih metara za kose zidove i još 200.000 kubnih metara najfinije izglačanih blokova. U tom kontekstu nameće se koliki je broj radnika učestvovao u gradnji piramida. Jedini broj koji nam je iz antike sačuvan potiče od Herodota koji govori o 100.000 radnika pri podizanju Keopsove piramide.
Smatra se da je u razdoblju od 100 godina neprekidno na gradnji piramida bilo zaposleno oko 70.000 ljudi. Razumljivo je da je stvarno masovno, korišćenje radnika uvek trajalo 3 meseca godišnje, za vreme sezone poplava, jer je u to doba postojao veliki višak radne snage, zato što je celokupna obradiva površina bila pod vodom, pa se egipatsko stanovništvo nije moglo baviti zemljoradnjom, svojim osnovnim zanimanjem.

Na samom kraju... Gubitkom prihoda, gubila se i moć Starog carstva. Taj proces započeo je nakon neuspeha velikog programa gradnje piramida, jer je po svemu sudeći pri gradnji Keopsove i Kefrenove piramide država precenila vlastite mogućnosti. Poslednja velika gradnja te vrste, Mikerinosova piramida znatno je manja od prve dve, a kasnije građevine iz razdoblja 5. i 6. dinastije vrlo su male i jedva da se i mogu upoređivati s onim starijim...