Društvene teme

Od svačega po malo. Aktuelnosti, sport, razonoda...

Poznate ličnosti 2

devica63 | 31 Oktobar, 2018 08:16

Na slici je Luj XVI, što naslućuje da se objava tiče, naravno njega. A, reč je o sledećem:

Dok je 1791. godine pokušavao da pobegne iz zemlje, Luj XVI je uhvaćen u jednoj krčmi kod Varense. Bio je obučen kao običan seljak, a sa njim je bilo nekoliko prijatelja i stražara. U krčmi su naručili večeru i vino, a ostali gosti nisu ni pomislili da za susednim stolom sedi kralj.

Dok su plaćali račun, izbila je rasprava između krčmara i Luja XVI oko kovanice kojom su platili. Naime, krčmar do tada nije video takvu kovanicu, pa je pomislio da je falsifikat, a Luj ga je ubeđivao da nije. U raspravi su se umešali i vojnici koji su se našli u krčmi. Jedan od vojnika je uzeo kovanicu i u tom trenutku shvatio da je na njoj ugravirano lice seljaka koji stoji pored njega…

Poznate ličnosti 1.

devica63 | 14 Oktobar, 2018 11:39

Ovo je nova rubrika. Radi se o zanimljivostima koje su snašle poznate osobe iz raznih epoha, sa različitim događajima. Nadam se da će biti zanimljivo za čitanje.

Austrijski kompozitor Arnold Šenberg patio je od straha broja 13. Ovaj umetnik bio je ubeđen da će umreti trinaestog dana u mesecu, pa je zato tada ostajao kući, vodio računa o tome šta pije i šta jede, a ponekad nije ni ustajao iz kreveta. Tako je bilo i 13. jula 1951. godine.

Uveren da mu se bliži kraj, Šenberg se toga dana samo odmarao. Supruga mu je najzad saopštila da je sat otkucao ponoć i da je nastupio 14. jul, a zatim je otišla da mu skuva čaj. Kada se vratila u sobu, našla ga je mrtvog.

Umro je, ipak, 13. jula. Sat u spavaćoj sobi je žurio – do ponoći je bilo ostalo još pet minuta.

Podvig ratnika

devica63 | 09 Oktobar, 2018 23:25

Radoje Ljutovac (1887-1968) je bio vojnik-artiljerac koji je sudelovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U jesen 1915. godine, kada su Srbiju napale udružene austrougarske, nemačke i bugarske snage, bio je raspoređen u dopunski bataljon artiljerijskog puka “Tanasko Rajić“. Bio je uvršten u sastav novoformirane protivavionske baterije naoružane poljskim topovima provizorno adaptiranim za gađanje ciljeva u vazduhu. Baterija je bila raspoređena na brdu Metin kod Kragujevca.

Nešto pre podneva 30. septembra 1915. nad Kragujevac su doletela tri nemačka bombardera i bacila 45 bombi, od kojih je 16 palo na Vojno-tehnički zavod i 9 na železničku stanicu. Komandir baterije naredio je da se puca na avione, na što je Ljutovac uzeo dvogled, nanišanio i u pogodnom trenutku ispalio rasprskavajuću tempiranu granatu. Granata je eksplodirala, avion se zadimio i srušio u centar grada ispred zgrade u kojoj je bila smeštena Vrhovna komanda Srpske vojske. Ljutovac je od svog nadređenog oficira dobio konja i odjahao u grad na mesto srušenog aviona. Sišao je s konja, zauzeo stav mirno i vojnički salutirao nad dvojicom poginulih avijatičara.

Za svoj podvig Radoje Ljutovac je dobio orden Karađorđeve zvezde s mačevima i unapređen je u čin kaplara. Kasnije je sudelovao u borbama na Solunskom frontu i iz rata je izašao s činom narednika. Posle rata je otvorio trgovinu mešovitom robom u Trsten

Fragment prošlosti 1.

devica63 | 08 Oktobar, 2018 22:29

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Лавовски хонорар : "Неко има све, неко нема ништа, али свако може да купи постељни веш "Династија"... и пижаме "Блејк"...

То је слоган најновије рекламе чија је звезда Џон Форсајт, односно Блејк Карингтон. Наравно, глумац то не чини за багателу. Његов хонорар одговара цени снимања просечног југословенског филма.

Надам се да вам се допао овај кратки фрагмент из света филма са акцентом рекламног карактера.

Jasenovac - 4 -

devica63 | 07 Oktobar, 2018 22:11

Rat se bližio kraju, a njegov ishod bio je sasvim izvestan – poraz mračnim silama. Prvih dana aprila 1945. godine ovde se sve užurbalo. Ustaška uprava jasenovačkog logora počela se pripremati za beg. Luburić je odlučio da pobije sve zatočenike, a logor i mesto Jasenovac pretvori u hrpu ruševina i pepela. Ovom operacijom uništenja upravlja zloglasni Ljubo Miloš, naređujući: „Pre napuštanja Jasenovca treba likvidirati i poslednjeg zatočenika, da ne ostanu živi svedoci. Takođe je potrebno uništiti sve objekte da ne ostanu materijalni dokazi o zločinima“.

Zato se formiraju ekipe zatočenika-grobara, koje su morale da otkopaju što više grobova u logoru i izvan njega, posebno u Gradini i Uštici i eshumirati leševe poubijanih žrtava. Istovremeno podizane su ogromne lomače, na čije dno je stavljen koks, a odozgo nabacivanih leševi i kosturi. Sve to polili naftom i zapalili. Dvadesetak dana buktale su vatre ovog jedinstvenog krematorijuma. Istovremeno, svakodnevno se dovode velike grupe logoraša iz Lepoglave, Stare Gradiške i drugih mesta, i ubijaju na Graniku ili Gradini. Sava nosi mtrve ili gore na lomačama. U Logoru III je još oko 1.100 muškaraca i 3.000 žena i dece. Ubrzo, ženski i dečji logor su likvidirani, 21. aprila. Odlazeći na gubilište žene su se od muškaraca opraštale pesmom. „Vi ostajete, mi odlazimo u smrt“.

U logoru je za čitavo vreme njegovog postojanja – i pored totalnog terora – delovala partijska organizacija, nastojeći da povežu snage i koliko toliko ublaži teške uslove života. Nastupili su odsudni trenuci. Grupa komunista, među oko 1.100 preostalih logoraša, tormirala je Komitet za pripremu ustanka koga je vodio Ante Bakotić. Sve ostale zatočenike ustaše su potrpali u tvrdo zidanu zgradu, sa nekoliko radionica, na vanjskom rubu nastanjenog dela logora, oko 150 m od istočne kapije. Prozori i vrata zakovani su daskama, a okolo postavljena jaka straža. Čitav dan i čitavu noć bili su svi ustaše zaposleni time, da miniraju jednu tvorničku zgradu za drugom, radionicu za radionicom, skladište za skladištem, baraku za baraku, i tako izazivaju eksplozije i požare. Tako se je čitav logor pretvorio u užarenu baklju, a njime je odzvanjao tutanj eksplozija. Zatočenici u onoj velikoj zgradi su znali da im preti sigurna smrt, i pretpostavljali da bi ustaše i njihovu, zgradu mogli zapaliti i sve ih pobiti.

Komitet odlučuje: „U 10 časova 22.4.1945. godine otpočet će ustanak. Pravac napada: Istočna kapija. Cilj: Šuma na istočnoj strani i predeli Mokrog polja. Odluku treba strogo čuvati od eventualnih konfidenata. Tako je i bilo. Svaki je zatočenik je istrgao iz zida ili vrata po neki predmet, te su tačno u 10 sati ujutru 22.4.1945. godine razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade. U zadnji čas je oko 460 zatočenika klonulo duhom, a mnogi je bio bolestan, star ili tako nemoćan, da se nije usudio upustiti goloruk u borbu. Onih 600 zatočenika, koje nije ostavila hrabrost, i ako fizički slabi i izmoreni patnjama u logoru, u čežnji za slobodom i životom prikupili su poslednje snage i napali ustaške stražare, nekoliko njih šakama zadavili te im oduzeli puške. Drugi su zatočenici grabili železne predmete ili cigle, i udarajući njima po ustašama počeli da trče prema istočnim logorskim vratima. Tako se na tim vratima odigrao kraj borbe, pa je zatočenik Ristić Mile šakama zadavio mitraljesca, koji je branio vrata, oteo mu oružje i počeo da puca po ustašama (citati po knjizi – Zločini u Logoru Jasenovac, Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, 15.11.1945 Zagreb).

Samo 54 logoraša uspelo je da se probije, ostali su pali pokošeni rafalima. Preostale u logoru ustaše su pobili, a tek jedan logoraš je preživeo skriven u logorskom bunaru. Toga dana, samo nekoliko sati kasnije, isti podvig napravili su zatočenici u Logoru Kožara – od njih 167 uspelo je samo 7 da izmakne ustašama. Takva je bila sudbina 700.000 muškaraca, žena i dece. Ovo su tek fragmenti iz stravične jasenovačke priče o čovekovom stradanju, stravične toliko da joj zaborava nema.

Ovo je ujedno i kraj priče o sistemu logora Jasenovac, mada sve priče ipak nikad neće biti do kraja ispričane.

Jasenovac -3-

devica63 | 30 Septembar, 2018 09:06

Uslovi života u logora bili su očajni. Spavalo se u prepunim barakama a često i napolju kada nije bilo mesta. Harale su zarazne bolesti, množila se gamad. Glad je, kao avet, morila zatočenike... "Ujutru bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne juhu od kupusa, graha ili krumpira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krumpir ili grah, a na večer opet takvu sličnu juhu". Ubrzo je posledica takve ishrane, bila opšta iscrpljenost.
Istovremeno, moralo se raditi fizički, na teškim poslovima. Na primer, podignut je nasip dug 872 metra koji je od poplava direktno štitio Logor III... Onaj ko zna kako je on građen, reći će da je to stravičan spomenik patnji i stradanja, armiran ljudskim kostima, jer je svaki logoraš koji se spotakao radeći ili od gladi, bolesti, iznemoglosti i batinanja pao, ubijen je na licu mesta.

U Logoru III deo zatočenika radio je u lančari, ciglani, pekari, električnoj centrali, pilani i po drugim radionicama. Rad je trajao najmanje deset sati, bez odmora, svakodnevno. Vanjski se rad sastojao oko podizanja ograda od bodljikavih žica, oko podizanja malog i velikog nasipa, oko izgradnje velikog zida, oko podizanja brojnih bunkera i odbrambenih položaja oko logora, oko krčevine i seče šume, te rad na poljima, vrtovima u "Ekonomiji" ili susednoj Mlaci i Jablancu. I ovde su ustaški stražari pratili zatočenike, a udarcima noževa i kundaka, pa čak i vatrom iz oružja, silili su ih da rade brzo. Mnogo je i mnogo hiljada zatočenika stradalo na takvom vanjskom radu, pa se često događalo, da se cele grupe ili delovi grupe više sa rada nisu povratili u logor. Ustaški stražari su jednostavno naveli, da su zatočenici pokušali da pobegnu, pa su ih morali da pobiju.

Logor je mogao da primi 3.500 do 4.000 ljudi. Često je bilo i mnogo više, posebno leti i u jesen kada je trebalo radne snage. Čim bi postalo tesno počinjale su masovne likvidacije. Najžešći su ustaški teror i klanja bili u god. 1941-1942. Cela godina 1943. i polovica 1944. godine protekla je u znaku relativnog zatišja, što znači da se masovni pokolji nad zatočenicima nisu vršili tako često i u tolikom opsegu, kao što su se vršili pre i posle toga vremena. Od septrembra 1944. do aprila 1945. dolaze opet veliki transporti u Jasenovac i likvidacije se u masama nastavljaju.

Logoraši su ubijani, najčešće, na Limanu koji je na levoj obali Save, zatim u Gradini (desna obala) gde u masovnim grobnicama leži preko 360.000 žrtava. Takođe na Graniku iznad Save, koji je nekada služio za pretovar robe sa šlepova... Grobove su morali sami sebi kopati. Ustaše su im izbijale zlatne zube, pa klali ili ubijali maljem. "To je trajalo katkad po čitavu noć. Žrtve su čekale u Glavnom skladištu ili u nekoj drugoj zgradi ili pod vedrim nebom. Pre polaska ustaše su ih skinule do gola. Zatim su im ruke svezali na leđima žicom, a onda ih privezane žicom jednog za drugog doterali na Granik. Ovde je žrtva morala da klekne, a ustaše su joj na ruke privezali težak železni teret u obliku koluta. Iza toga su udarili žrtvu maljem, čekićem ili tupom stranom sekire po glavi, trbuh često rasporili mesarskim nožem te bacili zatim u Savu". /svedočenje Jovana Živkovića/.

"Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar od meseca decembra 1941. i znam, da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno oko 200-300 žrtava. Ubijanje se vršilo na sledeći način: jame su bile veličine 3-8 m2. Dok smo mi kopali grobove, ustaše su s poručnikom Mujicom na čelu vršili ubijanja nad žrtvama, koje su bile vezane žicom. Ubijali su ih maljem, udarajući ih po slepoočnicama. Zatim su ubijali udarcima sekire po vratu. Nadalje su ubijali metanjem drvenih klinova u usta. Klin se stavio u usta okomito, a tada bi ustaša udario sekirom po bradi i klin je izlazio napolje na temenu". /svedočenje Egona Bergera/.

U zimu 1941/42. godine neprekidno su vršena masovna ubistva. Na katolički badnjak, 24.12.1941, doterali su ustaše u Jasenovac oko 500 srpskih seljaka iz okolice. Ljubo Miloš, Matković Ivica i Joso Matijević odlučili su da pobiju ovu grupu nevinih ljudi i da tako "proslave" badnjak.
Februara 1942. godine završena je po nacrtu inž. Hinka Picilija, peć za spaljivanje ljudi. Ovaj ustaški oficir pobio je prethodno sve graditelje krematorija, a onda je počelo spaljivanje. Pretpostavlja se da je za tri meseca spaljeno oko 15.000 logoraša, pretežno žena i dece. Računa se da je u Jasenovcu, već u prvom periodu postojanja, smrt našlo oko 40.000 Roma-Cigana, koji su dovedeni sa područja tzv. NDH.

U Logoru su neprekidno ubijana deca. Prema svedočenjima, samo u leto 1942. godine zaklano je na Gradini, u nekoliko grupa, preko 400 dece, stare između 4 i 14 godina. I tako bez zastanka... Metodi ustaških zločinaca bili su surovi i svirepi, da svirepiji ne mogu biti. Predvodili su ih koljači Vjekoslav Maks Luburić, Ljubo Miloš, pop Miroslav Filipović, Ante Šarac, Ivica Brkljačić, Dinko Šakić, inž. Hinko Picili, Ivica Matković, Mirko Pavlović, Jakob Džal, a njima se pridružuje i grupa neposrednih logorskih krvnika, kao i svi oni koji su vodili Pavelićevu marionetsku državu.

Nastaviće se...

Jasenovac -2-

devica63 | 25 Septembar, 2018 11:39


Jasenovac je bio najveći i najsuroviji koncentracioni logor NDH-a, koji je kao sistem logora postojao čitavo vreme drugog svetskog rata. Ovo i slična mesta zločina bila su u službi interesa ustaša ali i fašizma. Uređivana su po uzoru na zloglasne konclogore Trećeg Rajha, što posebno važi za Jasenovac, u kojem su ustaše brutalnošću i svirepošću prema logorašima nadmašili svoje "učitelje". Primenjujući u Hrvatskoj rasističku teoriju o čistoći rase i nacije, odlučili su da istrebe sve Srbe, Židove, Cigane; odlučili su da istovremeno likvidiraju i sve Hrvate, koji su na bilo koji način ispoljili svoje protivfašističko raspoloženje.
Tako se za kratko vreme napuniše sve tamnice i zatvori. Metode genocida, zločina i terora, koje su sprovodili ustaše prepisane su iz već oprobanih nacističkih recepata. U novembru 1941. godine oni će ih ozakoniti posebnom odredbom, zasnivajući sve na tvrdnji da Hrvati nisu slovenskog porekla nego arijevci. U međuvremenu, od juna 1941. godine na području Jasenovca postoji prvi logor - Logor "Versajev", a od jula Logor Krapje. Krajem godine počinje formiranje Logora ili Ciglana, koji po funkciji ubrzo postaje centralni.

Zatočenici su bili razvrstani u dve kategorije:
  1. U prvu su spadali svi oni zatočenici koji su bili suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor za vreme koje je kraće od 3 godine. Namera je ustaša bila da iscrpe do krajnjih granica radnu snagu tih zatočenika, pa da ih zatim uklone, da načine mesta novim zatočenicima. Vrlo je mali broj ovih zatočenika, koji su pušteni kući nakon što su izdržali kaznu, a i ti su većinom kod kuće umirali od posledica patnji i bolesti, koje su dobili u logoru.
     2. U drugu kategoriju spadaju zatočenici, koji su suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor u trajanju od 3 godine. Ovi zatočenici, koji su po presudi ustaškog redarstva upućivani u logor na 3 godine, bili su u pravilu likvidirani odmah nakon dolaska u logor.

Tako su ka Jasenovcu krenule kolone muškaraca, žena i dece sa presudama, a češće bez njih - na hiljade, desetine i stotine hiljada... Mnogi nisu ni prošli kroz logorsku kapiju, nego su direktno iz transporta odvođeni na gubilišta - na Granik, preko Save u Gradinu. Prema spoljnom svetu to je bio radni logor, a stvarno to je bio likvidacioni centar. Ljudi doterani u ovaj logor, prema propagandi, u logoru će radom ispraviti svoje zablude i biti društveno korisni. Osnovni propagandni moto  bio je : Rad na gradnji i izgradnji odbrambenog i odvodnog sistema Lonjskog i Mokrog polja. Štampa je u toku 1941-1942. godine izdašno obaveštavala javnost s kojim ciljem se vrši koncentracija ljudstva u području Jasenovac. Javnost je brzo prozrela prave razloge i postala svedokom istine.

Prilikom dolaska u Jasenovac grupu oko 300 zatočenika iz Sarajeva dočekali su ustaški stražari na železničkoj stanici i preuzeli celi transport. Svi su odvedeni u Jasenovac pred ustaški tabor. Komandant Ljubo Miloš vršio je proziv iz spiska koji je primio od sprovodnika. U transportu je bilo nekoliko seljaka sa Romanije u seljačkoj nošnji, pa su njih naročito tukli i vređali. Prilikom pretresa i oduzimanja stvari, čupali su brkove i brade zatvorenicima. Potom su držali govor da će svako ko se ne bude pridržavao "reda, rada i stege", biti kažnjen smrću. Posebno su upozoravali da se ne beži jer odavde ne može niko pobeći. Govorili su da svako ko bude imao dobro vladanje da će biti pušten kući. Njihove smo laži vrlo brzo otkrili kada smo ušli u krug Logora ili Ciglana (svedočanstvo Jakova Fincija)... Na svakom koraku su tukli, ubijali i mučili (svedočenje Franje Juratovca)... Čudilo nas je da čovek čoveka bez razloga može tako da maltretira (svedočenje Branka Katane)... Naveče, u Ciglani, je bio pravi boj. Tu nas je dočekalo 20-tak ustaša s batinama, te daskama, čime su nas pretukli na mrtvo (svedočenje Mustafe Begića).

Tako je počinjalo, a dani koji su sledili bili su dani bez povratka. Jer, posle prvih koraka, zatočenicima postaje jasno da ih čeka samo smrt, pre ili kasnije. Svaki je ustaša, počevši od Luburića, do poslednjeg stražara bio prema svakom zatočeniku svemoćan, imao pravo nad životom i smrti. U svako vreme, i po danu i po noći, i za vreme rada i odmora, mogao je svaki ustaša da ubije svakog zatočenika, a da o tome nikome ne polaže računa, pa da tu činjenicu čak i ne registruje.

Nastavlja se...

Jasenovac -1-

devica63 | 24 Septembar, 2018 20:06

Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се и одсајај им је црвен…
Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човечанства што се звало Коцентрациони логор Јасеновац.
А изнад равнице, изнад вода, изнад тих немих сведока, израстао је за вечност окамењени цвет што дубоко пусти корен у тле, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према светлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.
Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повреди. Јер, овде се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вредео ни колико метак. По ужасима то је први, а по жртвама трећи концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941-1945.
Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. новембра 1945. број 4547/45, комисија умереним решењем долази до закључка да је у току рата убијено у логорима Јасеновац између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.
Најновија истраживања су врло блиска процени Земаљске комисије, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Целовита истраживања нису довршена, а у једном делу неће се никада ни моћи спровести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су сведочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под предпоставком да је сто хиљада људи мање убијено. (Радован Тривунчић: Јасеновац)
Не заборавља се, јер заборава нема, због оних седам стотина хиљада пари руку што су кроз латице каменог цвета пружене према Слободи.
                                          Све је ово наше:
                                          живи и мртви.
                                          Са њима у себи
                                          сунцу корачамо.
И док црвено одбљескају зелене влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вечни ехо ових ширина, у који се слило седам стотина хиљада гласова, поручује : “Мртви живима очи отварају”.

Čuvek brži od lopte

devica63 | 13 Septembar, 2018 10:01

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Човек бржи и од лопте.

Реч је о бившем фудбалеру Партизана, Илији Катићу и брзини на терену. Да би то најбоље илустровали, остале су забележене речи овог врхунског фудбалера свога доба: "Једном сам на Неп-стадиону у Будимпешти, и то у копачкама, 100 метара претрчао за 10,8 секунди. Тад није било бржег играча од мене. Чак ми је то сметало, јер сам често био бржи и од лопте, па сам морао да се враћам по њу! И сада са преко 40 година, уз мало тренинга, сумњам да би ме најбржи југословенски фудбалер - престигао!"

Надам се да вам се допао овај фрагмент прошлости из света спорта.Generalna

Gledanje u šolju iz prošlosti

devica63 | 10 Jul, 2018 19:46

Ako neko možda misli da imamo mnogo poreza, prireza i taksa, neka pogleda oko sebe. Naš najbliži sused, Italija, u svakom slučaju je ispred nas.

Nedavno je na Apeninskom poluostrvu poskupela šoljica kafe u restoranima i kafanama. Neko se zainteresovao šta je tome uzrok, i imao je šta da vidi. Utvrdio je da na cenu šećera i kafe utiče – 49 raznih dažbina.

Dvadeset stupaju u dejstvo već prilikom uvoza. Da pomenemo samo neke: uvozna licenca, carina, administrativna taksa, porez na promet, doprinos za statistiku, porez na materijal za džakove, carina na džakove, taksa za iskrcaj, taksa na osiguranje i najam… Petnaest dažbina dodaju se ovome kada kafa i šećer prelaze u ruke trgovine, i još osam kad kafa počne da se kuva.

Na zdravlje !

Zanimljivost

devica63 | 03 Jul, 2018 19:08

Francuski filozof Blaise Pascal (1623-1662)

Pascalova opklada

Pascalova opklada ili Pascalova teorija o verovanju u Boga govori da je najbolje verovati da Bog postoji. On analizira dve opcije: moguće je verovati u Boga ili ne verovati u Boga.

Iz toga proizilaze mogućnosti:

Veruješ u Boga

- Ako Bog postoji, ideš u raj, što znači beskrajnu dobit

- Ako Bog ne postoji, gubiš, tvoj gubitak je konačan, ali zanemarljiv

Ne veruješ u Boga

- Ako Bog postoji, ideš u pakao, gubitak je beskrajan

- Ako Bog ne postoji, tvoja dobit je konačna, ali zanemariva.

Stvarnost

devica63 | 23 Jun, 2018 21:23

Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.

Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.

Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti...

Fragment iz prošlosti

devica63 | 21 Jun, 2018 18:57

Evo još jednog sećanja na vreme koje se nikad više neće vratiti. Reč je o našem gunđanju, nezadovoljstvu, te je zdravi narodni humor sastavio sledeću priču:

Pred novu 1970. godinu, pošao gospod bog lično da obiđe državnike sveta. Prvo je naišao na snuždenog Niksona i zapitao ga šta ga toliko brine. "Vijetnam" - plačno će prvi čovek Amerike. Bog se samo nasmešio i rekao: sredićemo to. Onda je otišao u Moskvu. Tamo je Kosigin sedeo na vratima Kremlja i hukao od muke. "Šta je tebi?", upita ga bog. "Kinezi, baćuška". Bog se samo nasmešio i sredio sve za tri sekunde. A kad je stigao u Beograd, video Mitju Ribičiča, kako sedi na stepeništu zgrade Saveznog izvršnog veća i plače. "Ako si bog, kaži mi šta da učinim da Jugosloveni jednom prestanu da se žale i gunđaju!" - zavapio je naš predsednik vlade. A bog se počešao po glavi i seo pored Ribičiča. Pa počeo i on da plače.

**** Bog je našao rešenje za Ameriku i Sovjete ali za Jugoslovene nema pomoći, već se solidarisao sa našim državnikom :)

Ruka ruci - na muci

devica63 | 14 Jun, 2018 19:54

 Inspiraciju za tekst dali su mi političari, kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa, posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć...

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst koji će, nadam se, privući pažnju učesnika na forumu. Pre dve godine, dok sam radio u banci kao obezbeđenje, jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz njene šake, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina tako da je za svoje godine imala stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a ona, naravno, to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola... Prisutni su se smejali dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.

Спасавање

devica63 | 11 Jun, 2018 20:13

 Сиромашни шкотски сељак радећи на њиви, зачуо је запомагање из оближње мочваре. Потрчао је и из живог блата извукао непознатог дечака. Сутрадан је видео кочију испред своје куће. Господин из кочије је дошао захвалити и наградити сељака. Сељак је одбио новчану награду, али понуду захвалног оца да одведе сељаковог сина и омогући му школовање није.

Син сељака је касније у Лондону завршио Болничку медицинску школу Св. Марије. Племићев син се у међувремену разболео од туберколозе и живот му је овога пута спасао његов пријатељ, штићеник његовог оца и проналазач пеницилина Александар Флеминг. Иначе, ‘поново спасени’ је био син лорда Рандолфа Черчила – Винстон.


 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb