[ Generalna ] 26 Jun, 2016 20:33

Šegrti su u nas, osobito u Srbiji i u Bosni kao pravi robovi. Oni nose vodu, cepaju drva /kod gdekojih majstora idu s konjem u šumu te i seku i donose kući/, lože vatru, peru sudove, mese hleb, peru košulje, zabavljaju decu, timare i poje konje itd...

Kad koji ovako nekoliko godina posluje, pa dođe u kuću nov, onda onaj novi ovog zameni a ovaj stane tobože raditi oko zanata. Kad majstor ide kud trgovine radi, zamenjeni šegrt ide pred njim pešice, pa kad pred hanom sjaše s konja, šegrt valja odmah da ga izvoda, potom namiri i nadgleda kao i kod kuće, pa ujutru kad hoće da polaze, opremljena pred majstora da ga izvede.
Kad šegrt dođe na zanat, majstor mu između ostalih nauka kaže i to da nije zato zanat npr. kod terzije skrojiti i sašiti aljine, nego da je zanat i vatru naložiti i jelo zagotoviti itd...

*****
Ova kratka priča o šegrtu, seže iz davnih vremena, te nema mnogo dodirnih tačaka u sadašnjem vremenu, jer nešto i nema šegrta u današnjim vremenima, bar meni nije poznato.

[ Generalna ] 26 Jun, 2016 17:46

Na osnovu ličnog, bogatog iskustva, vozeći se svakodnevno gradskim autobusima, smatram se pozvanim da ukažem na neke stvari koje su od značaja u tom smislu.

Sve češće u autobusima viđamo mlade, pa i male, kako se voze, putuju, bez pratnje. Često se autobusom ide u školu, na treninge, na sastanke raznih vanškolskih aktivnosti: časovi muzike, jezika i slično. Prirodno je i normalno što se u tim prevozima kao putnici mogu sresti i još nedorasli. Zbog tempa života roditelji ne mogu uvek da prate svoju decu, zato je važno, kako se ta deca voze i umeju li da koriste javni saobraćaj i postupaju po pravilima.
Pre svega, pri ulasku u javni prevoz, nemojte se gurati i ići preko reda. To samo usporava ulazak, a nije ni lepo kada se vide dečak ili devojčica kako bezobzirno odbacuju starije, pa i stare putnike da bi oni ušli preko reda. Istina, ovo više spada u lepo ponašanje. U autobusu ili tramvaju, očekuje se da se ustupi mesto za sedenje starijem, a ti što ustanu, treba da se dobro drže za držače tokom vožnje. Ne bi trebali da se guraju, zadirkuju, već da se drže za držače, pošto vozač nikada ne može da predvidi kada će naglo zakočiti, i tad može doći do povrede.

Najvažnije: kada izađete iz vozila, nikada nemojte leteti ispred ili iza parkiranog vozila, jer možda je neki brzi automobil i vozač neoprezni koji vas, neočekujući da možete izleteti na kolovoz, može začas pokositi. To je veoma, opasno! Zato, kada izađete iz autobusa, sačekajte da on krene ili pođite najpre trotoarom do prvog pešačkog prelaza, pa tek onda pređite ulicu, ako vam je to namera. Nikada ne treba žuriti niti istrčavati jer to može biti kobno i nepopravljivo.

****** Ovim kratkim osvrtom, ukazao sam na pravila koja postoje kod korišćenja javnog saobraćaja a odnose se na našu decu u cilju lične bezbednosti.

[ Generalna ] 22 Jun, 2016 20:42

U sezoni 1958/59. Crvena Zvezda je dobila prvenstvenu utakmicu s Partizanom ( 3:2 ) igrajući sa 10 igrača ( isključen Kostić ). Mesec dana kasnije pobedila je Zvezda i u prijateljskom meču ( 1:0 ). Samo ovoga puta Partizan je igrao sa deset igrača ( isključen Vasović ). Za razliku od prve utakmice Partizan je sa igračem manje bio bolji protivnik, i u većem delu susreta držao je 11 zvezdaša sabijene na njihovom polju.

Vidiš, Lazo! – obrati se po završetku meča ove prijateljske utakmice Jusufi halfu Crvene Zvezde Tasiću. – Razlika između vas i nas je u tome što smo mi sa vama ravnopravni tek kad smo sa igračem manje. To je pravi odnos naših snaga! Ali razlika je, ‘Jule’, još u nečemu – odvrati mu Laza. U čemu? Pa, znaš, ‘Jule’, razlika je i u tome što kad mi igramo sa 10 a vi sa 11 igrača, onda mi opet dobijamo!! 

[ Generalna ] 21 Jun, 2016 19:35

… Na Ševinu poljanu je prvi stigao kapetan. Nekoliko minuta kasnije u kočijama se dovezla i Elena. Svedoci su ih već očekivali. Pokušali su da ih odvrate od dvoboja! Uzalud. Elena je bila uporna, a kapetan nije hteo da se izvini.
Sve se odvijalo po utvrđenom redu. Elena i oficir su prihvatili oružje i okrenutih leđa stali jedno uz drugo. Čekao se znak da svako krene u svom pravcu. Posle desetak koraka kapetan i Elena su se okrenuli licem u lice. Oficir je prvi podigao oružje i opalio. Svedocima je zastao dah…
Devojka je imala sreću – metak je pogodio u levu ruku. Jedan od svedoka je prišao da joj pomogne, ali ga je ona presekla ledenim pogledom.
– Hvala, nije potrebno, nastavimo!
Sada je bio red na nju da puca. Kapetan je stajao opušten. Bio je uveren da će devojčin hitac završiti ko zna gde.
Elena je polako podigla revolver. Poljanom se prolomio pucanj. Kapetan se uhvatio za grudi i zaneo. Sa nevericom je gledao u suparnika. Hteo je nešto da kaže, ali se srušio. Svedoci su pritrčali. Mladi oficir bio je mrtav.

* * *
Istog dana Elena je napustila Minhen. Od tada je niko više nije video. Posle petnaest godina umrla je u Španiji. Bila je igumanija ženskog manastira.

***** Kraj priče *****

[ Generalna ] 06 Jun, 2016 21:53

Jedna stara hronika beleži događaj iz 1841. godine. Odigrao se u Minhenu u salonu jednog aristokrate. Na sedeljci je bilo nekoliko muškaraca i žena. Muškarci govore o politici a žene ne obraćaju pažnju na njihov razgovor osim jedne. Elene Vespuči… ona je čula kada je mladi bavarski oficir rekao: – Italijani su lenji. U ratu su velike kukavice.
Elena, rođena Italijanka, ćerka firentinskog patricija Čezara Vespučija, i direktni potomak slavnog moreplovca Ameriga Vespučija – se trgla. Rumenilo joj je, oblilo lice. Nije mogla da otrpi uvredu. Okrenula se i prišla oficiru.
– Gospodine, čula sam nimalo lepo mišljenje o Italijanima. Umeju oni da se bore, i to dobro! Sigurna sam da se nijedna njihova žena ne uplašila dvoboja s oficirom kao što ste vi ! Namerno je to govorila da je svi čuju i to glasno. Gosti su se zaprepašćeno okrenuli. Mladi oficir se u prvi mah zbunio, ali se brzo pribrao i odgovorio:
– Žao mi je što ne mogu da vas izazovem na dvoboj jer ste žena, a žene nisu vične oružju ! Zato zaboravimo…
– Ni govora ! – ostala je uporna Firentinka. Gospodine, kapetane, ja vas pozivam na dvoboj ! Ako ne pristanete, znači niste govorili po čistoj savesti. S kapetanovog lica, nestalo je osmeha, a nije imao više kud. Morao je da prihvati izazov. Određeni su svedoci i izabrano oružje. Dvoboj revolverima zakazan je sutradan ujutru u šest sati na Ševinoj poljani izvan grada. Elena Vespuči se zatim pozdravila sa domaćinom i napustila sedeljku. Ostatak večeri protekao je u temi oko predstojećeg dvoboja između ugledne Firentinke i kapetana. Niko nikada nije čuo za megdan žene i muškarca oružjem.

Eleni Vespuči često je pominjana u aristokratskim krugovima Evrope. Otac joj je pružio blagostanje i nadao se da će njegova ružna kći, zahvaljujući bogatstvu i patricijskom poreklu, naći muža. Godine su prolazile, Elena je zašla u tridesetu. Sve njene iluzije su propale. Nije htela da živi u očekivanju muža. Ponašala se slobodno. Potom dolazi u sukob sa porodicom i seli se u Pariz nastojeći da bude neprestano u centru pažnje… Ipak, ni tu se nije skrasila, odlazi u Ameriku gde prolazi daleko bolje i slavnije. U njenu čast su priređivane svečanosti, ručkovi, konjske trke. To je bilo ono za čim je žudela.
Ostaće zauvek tajna zašto je napustila Ameriku i vratila se u Evropu u Minhen. Tridesetsedmogodišnja aristokratkinja polako je izlazila iz mode… A, onda je došlo do dvoboja.

***** sledi nastavak *****

[ Generalna ] 02 Jun, 2016 19:16

Bogatstvo duha mora biti ispred materijalnih stvari. Stremiti ka tome postaje nedostižna čežnja, baš kao što san retko postane java. Lepota trenutka, plemenitosti, lepe reči, utehe i podrške sve više se otuđuje od nas i preti vraćanju na nivo negativnosti i loših vibracija.

Svo to loše i negativno prosto se lepi za nas, kako od namrštenog lica preko kontakta sa takvim osobama i naše spoznaje istih i ostaje ono najvažnije, osloboditi se takvog okruženja i misli. Ljudsko biće danas prosto vapi za korisnim sadržajima, pozitivi, dobrim vibracijama i nastoji pobeći od svega što je teško i teretno, da se tako izrazim. Ako već moramo da slušamo i upijamo „teret“ mislima na (porodično okruženje) a ni to nekad nam nije prijatno za uši i slušanje, onda ne moramo trpiti još dodatno „terećenje“ osoba iz neke naše bliže ili slučajne okoline.

Zato nam ljudi kad ih čovek pita: – Kako si i slično – obično odgovaraju, onako reda radi, jer ne žele da se upuštaju u detalje i jadaju se, znajući da će se sve na kraju završiti: – Žao mi, izdrži, budi jak – i tako vam puste tih par parola, okrenu se i odu, a vi onda sami sebi u bradu kažete: – A. što sam ja sve ovo njemu ili njoj govorio, kad se okrenula/o i konstatovao/la žaljenje ?? Ima i onih, koji vas pitaju kako si i vi ni ne stignete usta da otvorite a oni pređu na ono što ih u stvari zanima i kreću sa svojom pričom.

U ovoj zemlji Srbiji malo se čita, slabo edukuje i sve se svodi na gotovo prazan i ravan život u kome nažalost više nekako dominiraju loše vibracije i slabost pojedinca da se izdigne i odupre tome. Svi koji imaju unutrašnju moć i energiju da „zalupe“ vrata tim mislima i lošim temama, imaju veću šansu da učine dušu lepšom, bogatijom i plemenitijom.

[ Generalna ] 02 Jun, 2016 19:10

Pružimo ruku prijateljstva…

Učinimo lični život lakšim tim osećajem da nismo sami i da ima kutak prijateljstva tu oko nas…Taj kutak prijateljstva oličen u ljudima naše blizine, vredan je i čini nas sigurnim u ovom teškom i sumornom životnom okruženju…

Koliko samo ima primera iz naše svakodnevice, gde je prijateljstvo došlo do izražaja u bilo kom smeru… Smer u stvarnoj pomoći ili savetu, ima jednaku težinu. Posebno ta težina dobija na značaju, kad znamo da rodbina koju imamo više nije ono što je bila, i kako godine teku, sve ono što je nekad bilo, postalo je sada bledo i zaboravljeno…
Stvarnost je takva da pomoć dobijete od osoba od kojih ste to najmanje očekivali, što ukazuje na plemenitost ljudi, van onih “naših i rođenih”…Deluje pomalo čudno i sigurno se pitate: – Zašto bi neko nekom nešto učinio, pomogao a ni u „rodu rod ni pomozi bog“ ( tako se nekako kaže ) a opet čini dobro delo. Rodbina koju imamo bilo dalja ili bliža, mnogo se otuđila i nisu to više one osobe koje smo nekad poznavali, kod kojih smo išli u kuće delili dobro i zlo. Sve to vezano je za neka sada davna vremena iza nas i što je najtragičnije, ni njihova deca se ne posećuju niti druže, sve se odrodilo i na ulici se i ne poznaje !? Ne znam, ko je za to kriv… I šta je to uticalo da odnos među bližnjima u ono socijalističko doba bude besprekorno, humano i plemenito a potom počelo da bledi do potpunog potonuća, kao da smo postali stranci jedni drugima, a naši smo !

Neko će reći, došlo je novo doba, ostarilo se, sistem se promenio, pa ratovi, inflacija, sankcije itd… itd… Ipak je to žalosno, i mora se priznati, da je skup svega toga učinio da se otuđimo umesto zbijemo i oživimo sećanja na neka lepa vremena iz ne tako davne prošlosti. Mnogo smo se promenili… Mnogo… A, stari se,
tiho… Polako i
Neosetno…