Bogatstvo duha mora biti ispred materijalnih stvari. Stremiti ka tome postaje nedostižna čežnja, baš kao što san retko postane java. Lepota trenutka, plemenitosti, lepe reči, utehe i podrške sve više se otuđuje od nas i preti vraćanju na nivo negativnosti i loših vibracija.
Svo to loše i negativno prosto se lepi za nas, kako od namrštenog lica preko kontakta sa takvim osobama i naše spoznaje istih i ostaje ono najvažnije, osloboditi se takvog okruženja i misli. Ljudsko biće danas prosto vapi za korisnim sadržajima, pozitivi, dobrim vibracijama i nastoji pobeći od svega što je teško i teretno, da se tako izrazim. Ako već moramo da slušamo i upijamo „teret“ mislima na (porodično okruženje) a ni to nekad nam nije prijatno za uši i slušanje, onda ne moramo trpiti još dodatno „terećenje“ osoba iz neke naše bliže ili slučajne okoline.
Zato nam ljudi kad ih čovek pita: – Kako si i slično – obično odgovaraju, onako reda radi, jer ne žele da se upuštaju u detalje i jadaju se, znajući da će se sve na kraju završiti: – Žao mi, izdrži, budi jak – i tako vam puste tih par parola, okrenu se i odu, a vi onda sami sebi u bradu kažete: – A. što sam ja sve ovo njemu ili njoj govorio, kad se okrenula/o i konstatovao/la žaljenje ?? Ima i onih, koji vas pitaju kako si i vi ni ne stignete usta da otvorite a oni pređu na ono što ih u stvari zanima i kreću sa svojom pričom.
U ovoj zemlji Srbiji malo se čita, slabo edukuje i sve se svodi na gotovo prazan i ravan život u kome nažalost više nekako dominiraju loše vibracije i slabost pojedinca da se izdigne i odupre tome. Svi koji imaju unutrašnju moć i energiju da „zalupe“ vrata tim mislima i lošim temama, imaju veću šansu da učine dušu lepšom, bogatijom i plemenitijom.
Pružimo ruku prijateljstva…
Učinimo lični život lakšim tim osećajem da nismo sami i da ima kutak prijateljstva tu oko nas…Taj kutak prijateljstva oličen u ljudima naše blizine, vredan je i čini nas sigurnim u ovom teškom i sumornom životnom okruženju…
Koliko samo ima primera iz naše svakodnevice, gde je prijateljstvo došlo do izražaja u bilo kom smeru… Smer u stvarnoj pomoći ili savetu, ima jednaku težinu. Posebno ta težina dobija na značaju, kad znamo da rodbina koju imamo više nije ono što je bila, i kako godine teku, sve ono što je nekad bilo, postalo je sada bledo i zaboravljeno…
Stvarnost je takva da pomoć dobijete od osoba od kojih ste to najmanje očekivali, što ukazuje na plemenitost ljudi, van onih “naših i rođenih”…Deluje pomalo čudno i sigurno se pitate: – Zašto bi neko nekom nešto učinio, pomogao a ni u „rodu rod ni pomozi bog“ ( tako se nekako kaže ) a opet čini dobro delo. Rodbina koju imamo bilo dalja ili bliža, mnogo se otuđila i nisu to više one osobe koje smo nekad poznavali, kod kojih smo išli u kuće delili dobro i zlo. Sve to vezano je za neka sada davna vremena iza nas i što je najtragičnije, ni njihova deca se ne posećuju niti druže, sve se odrodilo i na ulici se i ne poznaje !? Ne znam, ko je za to kriv… I šta je to uticalo da odnos među bližnjima u ono socijalističko doba bude besprekorno, humano i plemenito a potom počelo da bledi do potpunog potonuća, kao da smo postali stranci jedni drugima, a naši smo !
Neko će reći, došlo je novo doba, ostarilo se, sistem se promenio, pa ratovi, inflacija, sankcije itd… itd… Ipak je to žalosno, i mora se priznati, da je skup svega toga učinio da se otuđimo umesto zbijemo i oživimo sećanja na neka lepa vremena iz ne tako davne prošlosti. Mnogo smo se promenili… Mnogo… A, stari se,
tiho… Polako i
Neosetno…
