Pružimo ruku prijateljstva…
Učinimo lični život lakšim tim osećajem da nismo sami i da ima kutak prijateljstva tu oko nas…Taj kutak prijateljstva oličen u ljudima naše blizine, vredan je i čini nas sigurnim u ovom teškom i sumornom životnom okruženju…
Koliko samo ima primera iz naše svakodnevice, gde je prijateljstvo došlo do izražaja u bilo kom smeru… Smer u stvarnoj pomoći ili savetu, ima jednaku težinu. Posebno ta težina dobija na značaju, kad znamo da rodbina koju imamo više nije ono što je bila, i kako godine teku, sve ono što je nekad bilo, postalo je sada bledo i zaboravljeno…
Stvarnost je takva da pomoć dobijete od osoba od kojih ste to najmanje očekivali, što ukazuje na plemenitost ljudi, van onih “naših i rođenih”…Deluje pomalo čudno i sigurno se pitate: – Zašto bi neko nekom nešto učinio, pomogao a ni u „rodu rod ni pomozi bog“ ( tako se nekako kaže ) a opet čini dobro delo. Rodbina koju imamo bilo dalja ili bliža, mnogo se otuđila i nisu to više one osobe koje smo nekad poznavali, kod kojih smo išli u kuće delili dobro i zlo. Sve to vezano je za neka sada davna vremena iza nas i što je najtragičnije, ni njihova deca se ne posećuju niti druže, sve se odrodilo i na ulici se i ne poznaje !? Ne znam, ko je za to kriv… I šta je to uticalo da odnos među bližnjima u ono socijalističko doba bude besprekorno, humano i plemenito a potom počelo da bledi do potpunog potonuća, kao da smo postali stranci jedni drugima, a naši smo !
Neko će reći, došlo je novo doba, ostarilo se, sistem se promenio, pa ratovi, inflacija, sankcije itd… itd… Ipak je to žalosno, i mora se priznati, da je skup svega toga učinio da se otuđimo umesto zbijemo i oživimo sećanja na neka lepa vremena iz ne tako davne prošlosti. Mnogo smo se promenili… Mnogo… A, stari se,
tiho… Polako i
Neosetno…
