Slobina Pandorina kutija

Radoje Ljutovac (1887-1968) je bio vojnik-artiljerac koji je sudelovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U jesen 1915. godine, kada su Srbiju napale udružene austrougarske, nemačke i bugarske snage, bio je raspoređen u dopunski bataljon artiljerijskog puka “Tanasko Rajić“. Bio je uvršten u sastav novoformirane protivavionske baterije naoružane poljskim topovima provizorno adaptiranim za gađanje ciljeva u vazduhu. Baterija je bila raspoređena na brdu Metin kod Kragujevca.

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Лавовски хонорар : "Неко има све, неко нема ништа, али свако може да купи постељни веш "Династија"... и пижаме "Блејк"...

То је слоган најновије рекламе чија је звезда Џон Форсајт, односно Блејк Карингтон. Наравно, глумац то не чини за багателу. Његов хонорар одговара цени снимања просечног југословенског филма.

Надам се да вам се допао овај кратки фрагмент из света филма са акцентом рекламног карактера.

Rat se bližio kraju, a njegov ishod bio je sasvim izvestan – poraz mračnim silama. Prvih dana aprila 1945. godine ovde se sve užurbalo. Ustaška uprava jasenovačkog logora počela se pripremati za beg. Luburić je odlučio da pobije sve zatočenike, a logor i mesto Jasenovac pretvori u hrpu ruševina i pepela. Ovom operacijom uništenja upravlja zloglasni Ljubo Miloš, naređujući: „Pre napuštanja Jasenovca treba likvidirati i poslednjeg zatočenika, da ne ostanu živi svedoci. Takođe je potrebno uništiti sve objekte da ne ostanu materijalni dokazi o zločinima“.

Zato se formiraju ekipe zatočenika-grobara, koje su morale da otkopaju što više grobova u logoru i izvan njega, posebno u Gradini i Uštici i eshumirati leševe poubijanih žrtava. Istovremeno podizane su ogromne lomače, na čije dno je stavljen koks, a odozgo nabacivanih leševi i kosturi. Sve to polili naftom i zapalili. Dvadesetak dana buktale su vatre ovog jedinstvenog krematorijuma. Istovremeno, svakodnevno se dovode velike grupe logoraša iz Lepoglave, Stare Gradiške i drugih mesta, i ubijaju na Graniku ili Gradini. Sava nosi mtrve ili gore na lomačama. U Logoru III je još oko 1.100 muškaraca i 3.000 žena i dece. Ubrzo, ženski i dečji logor su likvidirani, 21. aprila. Odlazeći na gubilište žene su se od muškaraca opraštale pesmom. „Vi ostajete, mi odlazimo u smrt“.

U logoru je za čitavo vreme njegovog postojanja – i pored totalnog terora – delovala partijska organizacija, nastojeći da povežu snage i koliko toliko ublaži teške uslove života. Nastupili su odsudni trenuci. Grupa komunista, među oko 1.100 preostalih logoraša, tormirala je Komitet za pripremu ustanka koga je vodio Ante Bakotić. Sve ostale zatočenike ustaše su potrpali u tvrdo zidanu zgradu, sa nekoliko radionica, na vanjskom rubu nastanjenog dela logora, oko 150 m od istočne kapije. Prozori i vrata zakovani su daskama, a okolo postavljena jaka straža. Čitav dan i čitavu noć bili su svi ustaše zaposleni time, da miniraju jednu tvorničku zgradu za drugom, radionicu za radionicom, skladište za skladištem, baraku za baraku, i tako izazivaju eksplozije i požare. Tako se je čitav logor pretvorio u užarenu baklju, a njime je odzvanjao tutanj eksplozija. Zatočenici u onoj velikoj zgradi su znali da im preti sigurna smrt, i pretpostavljali da bi ustaše i njihovu, zgradu mogli zapaliti i sve ih pobiti.

Komitet odlučuje: „U 10 časova 22.4.1945. godine otpočet će ustanak. Pravac napada: Istočna kapija. Cilj: Šuma na istočnoj strani i predeli Mokrog polja. Odluku treba strogo čuvati od eventualnih konfidenata. Tako je i bilo. Svaki je zatočenik je istrgao iz zida ili vrata po neki predmet, te su tačno u 10 sati ujutru 22.4.1945. godine razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade. U zadnji čas je oko 460 zatočenika klonulo duhom, a mnogi je bio bolestan, star ili tako nemoćan, da se nije usudio upustiti goloruk u borbu. Onih 600 zatočenika, koje nije ostavila hrabrost, i ako fizički slabi i izmoreni patnjama u logoru, u čežnji za slobodom i životom prikupili su poslednje snage i napali ustaške stražare, nekoliko njih šakama zadavili te im oduzeli puške. Drugi su zatočenici grabili železne predmete ili cigle, i udarajući njima po ustašama počeli da trče prema istočnim logorskim vratima. Tako se na tim vratima odigrao kraj borbe, pa je zatočenik Ristić Mile šakama zadavio mitraljesca, koji je branio vrata, oteo mu oružje i počeo da puca po ustašama (citati po knjizi – Zločini u Logoru Jasenovac, Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, 15.11.1945 Zagreb).

Samo 54 logoraša uspelo je da se probije, ostali su pali pokošeni rafalima. Preostale u logoru ustaše su pobili, a tek jedan logoraš je preživeo skriven u logorskom bunaru. Toga dana, samo nekoliko sati kasnije, isti podvig napravili su zatočenici u Logoru Kožara – od njih 167 uspelo je samo 7 da izmakne ustašama. Takva je bila sudbina 700.000 muškaraca, žena i dece. Ovo su tek fragmenti iz stravične jasenovačke priče o čovekovom stradanju, stravične toliko da joj zaborava nema.

Ovo je ujedno i kraj priče o sistemu logora Jasenovac, mada sve priče ipak nikad neće biti do kraja ispričane.

Uslovi života u logora bili su očajni. Spavalo se u prepunim barakama a često i napolju kada nije bilo mesta. Harale su zarazne bolesti, množila se gamad. Glad je, kao avet, morila zatočenike... "Ujutru bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne juhu od kupusa, graha ili krumpira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krumpir ili grah, a na večer opet takvu sličnu juhu". Ubrzo je posledica takve ishrane, bila opšta iscrpljenost.
Istovremeno, moralo se raditi fizički, na teškim poslovima. Na primer, podignut je nasip dug 872 metra koji je od poplava direktno štitio Logor III... Onaj ko zna kako je on građen, reći će da je to stravičan spomenik patnji i stradanja, armiran ljudskim kostima, jer je svaki logoraš koji se spotakao radeći ili od gladi, bolesti, iznemoglosti i batinanja pao, ubijen je na licu mesta.

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Човек бржи и од лопте.

Реч је о бившем фудбалеру Партизана, Илији Катићу и брзини на терену. Да би то најбоље илустровали, остале су забележене речи овог врхунског фудбалера свога доба: "Једном сам на Неп-стадиону у Будимпешти, и то у копачкама, 100 метара претрчао за 10,8 секунди. Тад није било бржег играча од мене. Чак ми је то сметало, јер сам често био бржи и од лопте, па сам морао да се враћам по њу! И сада са преко 40 година, уз мало тренинга, сумњам да би ме најбржи југословенски фудбалер - престигао!"

Надам се да вам се допао овај фрагмент прошлости из света спорта.Generalna

Ako neko možda misli da imamo mnogo poreza, prireza i taksa, neka pogleda oko sebe. Naš najbliži sused, Italija, u svakom slučaju je ispred nas.

Nedavno je na Apeninskom poluostrvu poskupela šoljica kafe u restoranima i kafanama. Neko se zainteresovao šta je tome uzrok, i imao je šta da vidi. Utvrdio je da na cenu šećera i kafe utiče – 49 raznih dažbina.

Dvadeset stupaju u dejstvo već prilikom uvoza. Da pomenemo samo neke: uvozna licenca, carina, administrativna taksa, porez na promet, doprinos za statistiku, porez na materijal za džakove, carina na džakove, taksa za iskrcaj, taksa na osiguranje i najam… Petnaest dažbina dodaju se ovome kada kafa i šećer prelaze u ruke trgovine, i još osam kad kafa počne da se kuva.

Na zdravlje !

Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.

Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.

Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti...

Evo još jednog sećanja na vreme koje se nikad više neće vratiti. Reč je o našem gunđanju, nezadovoljstvu, te je zdravi narodni humor sastavio sledeću priču:

Pred novu 1970. godinu, pošao gospod bog lično da obiđe državnike sveta. Prvo je naišao na snuždenog Niksona i zapitao ga šta ga toliko brine. "Vijetnam" - plačno će prvi čovek Amerike. Bog se samo nasmešio i rekao: sredićemo to. Onda je otišao u Moskvu. Tamo je Kosigin sedeo na vratima Kremlja i hukao od muke. "Šta je tebi?", upita ga bog. "Kinezi, baćuška". Bog se samo nasmešio i sredio sve za tri sekunde. A kad je stigao u Beograd, video Mitju Ribičiča, kako sedi na stepeništu zgrade Saveznog izvršnog veća i plače. "Ako si bog, kaži mi šta da učinim da Jugosloveni jednom prestanu da se žale i gunđaju!" - zavapio je naš predsednik vlade. A bog se počešao po glavi i seo pored Ribičiča. Pa počeo i on da plače.

**** Bog je našao rešenje za Ameriku i Sovjete ali za Jugoslovene nema pomoći, već se solidarisao sa našim državnikom :)

 Inspiraciju za tekst dali su mi političari, kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa, posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć...

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst koji će, nadam se, privući pažnju učesnika na forumu. Pre dve godine, dok sam radio u banci kao obezbeđenje, jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz njene šake, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina tako da je za svoje godine imala stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a ona, naravno, to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola... Prisutni su se smejali dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.

 Сиромашни шкотски сељак радећи на њиви, зачуо је запомагање из оближње мочваре. Потрчао је и из живог блата извукао непознатог дечака. Сутрадан је видео кочију испред своје куће. Господин из кочије је дошао захвалити и наградити сељака. Сељак је одбио новчану награду, али понуду захвалног оца да одведе сељаковог сина и омогући му школовање није.

 Тема о којој ћу да кажем коју реч, веома је болна, не толико за читаоце колико за оне које се директно тиче. Овога трена, уз бол у глави покушавам се осврнути на време када се то дешавало и покушати схватити околности…

Реч је о несталим бебама, о украденим животима тих сићушних бића. Имао сам идеалистички приступ ка 1980. годинама, сматрајући те године као златне…             Баш те 80. године. Сада сам помало разочаран, јер сам живео у уверењу сасвим другачијем, лепшем и срећнијем. Клупко несталих беба почело је да се одмотава и ко зна каквих ће све бити потреса. То се можда још не може наслутити али истрајност унесрећених родитеља да дође до истине, сада је већа него икада.

Текст пишем инспирисан истинитим догађајем једне породице и сазнањем да своје новорођенче (сем код порођаја) више никад нису видели. Све се то дешавало пре више од три деценије, а сада када чујем неке новије приче, све ми некако личи, једна на другу. Сценарио је готово исти. Дете рођено здраво и право, мајка га доји, затим долази лекар у неко доба ноћи и саопштава да беба мора у Београд због „компликација“, одлазак у Тиршову и на крају све се завршава у Заводу за превремено рођену децу. Мајка остаје у породилишту уместо да и Она иде са „болесним“ дететом, што је требало урадити али није. Два дана касније, пошто су млад брачни пар „ишетали“ на релацији: – Тиршова – Институт за мајку и дете – Завод за превремено рођену децу –  сазнају да детета, рођеног здравог и правог више нема и да је преминуло. То су им саопштили на тој трећој адреси у низу који сам навео. Туга, очај, неверица и тражење да виде своју бебу,  да је однесу и сахране, остали су без резултата. Нису им ништа омогућили, нити да виде бебу, нити да обаве погреб уз образложење да ће се Они за то побринути, да се тако изразим простим речима.

Потом су настале потраге за документацијом у вези свега тога и дошло се до поражавајућих чињеница. Једино што има тачно је оно да се дете здраво породило, а све после тога је гомила пропуста. Евиденција катастрофа, запуштена и „неусаглашена“ јер и овде се показало да нема савршеног злочина. Онај ко је то урадио морао је да сложи коцкице уверљивије, „да нема сумњи“ како би прича „прошла“. Када су укрстили те папире и податке о сахрањеним под тим датумом и именом, те бебе тамо нема.

Више од тридесет година је прошло, а за то време породица је доживела велике патње, трауме, стресове и на крају се разболела,  да су постали инвалиди. Живот упропашћен у тој борби за истину која је трајала више од тридесет година. Ово је велики шамар за државу и оне државе које су настале после распада те где се све одигравало. Тек сада се клупко одмотава и то да није било притиска унесрећених родитеља, највероватније да ништа и не би било. Оно што је држава спремна да уради, а и то је било повуци-потегни уз гомилу правних радњи и позивања на европске прописе, је да исплати 10.000 евра на име одштете за сав бол и патњу настао у те три деценије.

На крају остаје још једно питање: Шта даље и где су та деца а прошло тридесет и кусур година. То је остало да родитељи сами истражују и наставе борбу да сазнају где су им деца… То су сада „бебе“ од 30-35 година, са изграђеним животима, који познају те родитеље који су их отхранили и сада треба да се појави мама или тата (биолошка) и каже: „Сине мој, или кћери моја“… а то дете, тај одрастао човек или жена, сасвим су из неке друге приче.

Држава се очигледно искључује из овога другог дела приче и износом од 10.000 евра решава проблем те патње, бола и толико сматра да вреди ЈЕДАН УКРАДЕНИ ЖИВОТ.

 Legenda makedonskog i jugoslovenskog glumišta, Petre Prličko rodjen je u Velesu 1907.godine. Kao šesnaestogodišnjak, napušta gimnaziju i rodni kraj i priključuje se putujućoj pozorišnoj trupi Mihajla Lazića. Počeo je kao rekviziter i statista, provodeći više godina po raznim putujićim družinama.