Slobina Pandorina kutija

 Ako zbog vetra ne može da se peca pomoću plovka, već samo  s olovom na dnu, teže je utvrditi da li je riba zagrizla. Postoje različiti načini da se to sazna.

Na primer, dobro može da posluži spajalica koja se provuče kroz olovo i obesi na najlon, između dve karike na štapu.

Na slici je spajalica i način upotrebe za svrhu pecanja :)

Ljudi ne vole teme koje se tiču bolesti. Ne kažem da ih ne čitaju, ali svakako nisu nešto što im naročito zaokupljuje pažnju. Tu i tamo iskoče tekstovi toga tipa koji su ipak dosta sumorni, te bude osećanja kako je nekome teško i svako sebe tu negde pronalazi. Tada uvidi da i ono što njega tišti ipak nije ništa naspram onoga što pojedinci imaju i sa čim se bore.

Dugo sam razmišljao o načinu kako da pristupim pisanju ovog teksta imajući u vidu svu složenost materije kao i načine kako se pojedinci nose sa istom. Svedoci smo u već dužem vremenskom periodu da se narod leči putem društvenih mreža. Najagilniji je svakako Tviter, koji ima svoju neku težinu prohodnosti u široke mase i svakako u osobe koje su od uticaja i veza. Znate i sami, da „tamo“ ima raznog sveta: Od običnog čoveka, do onih mnogo upućenih, preko sportista, glumaca, novinara do neizostavnih političara i lica na visokim položajima. Sve ovo ne pišem da bih tu mrežu reklamirao već zbog toga, što ljudi, na taj način traže rešenja za svoje zdravstvene muke koje su ih snašle.

Osoba o kojoj pišem, nema Tviter nalog i nije u tom stadijumu da traži pomoć putem te društvene mreže, ali ozbiljnost bolesti tu je na pragu.
……… “ Zdravo, šta radiš“… „Jel možeš da mi doneseš cigarete, nemam ih više, dođe mi da ujedam“… i tako unedogled. Iza sebe ima dugačak pušački staž koji danas uzima svoj danak. Uveliko se nalazi u šestoj deceniji života ali zdravlje je počelo da popušta i sva ozbiljnost tu je ispred nje. Nisu samo cigarete uzrok nedaća, već ima tu i naslednog faktora, pa u toj kombinaciji, sadašnje stanje upravo to oslikava. Posmatrao sam kako mnogo puši. Za kratko vreme napuni se pepeljara, skoro da pali jednu za drugom i za pola sata puna pepeljara ostataka, tih ispušaka. Bilo mi nezgodno da brojim te opuške, jer to mu dođe kao kad nekome brojiš zalogaje, ali svakako nisam mogao ostati ravnodušan, gledajući kako neko sebe SVESNO ubija. Sada me malo i grize savest, jer sam na indirektan način i Ja tome doprineo, kupujući joj cigarete ili donoseći (možda lepše zvuči) i na taj način doprineo da naruši zdravlje. Mada sam joj uvek govorio da ako ništa drugo smanji broj cigareta na najmanju meru. Uvek je govorila, da mora, i da oseća da škodi, ali nikako do „realizacije“ nije dolazilo. Potom su došla teža vremena, cigarete poskupile, pa se prešlo na kupovinu duvana, te motanje, i pravljenje na onu mašinicu. Tako je bilo jeftinije jer su ove „moderne“ postale skupe, jer za tili čas se popuši jedna paklica. U jednom trenutku došlo se do momenta da više nema kraja.

Nalaz lekara je angina pektoris, pa nešto kod srčanih zalizaka nije u redu, te treba da se ispita srce, vuče kateter itd… Pluća isto loša od tih prokletih cigareta. Ne može da se popne ni na prvi sprat a da se ne zadiše i ne optereti. Nisam imao snage da je do kraja saslušam, ali ovo je poslednji momenat da ostavi te proklete cigarete koje su, još više doprinele stanju u kome se nalazi. Deluje dosta uplašeno, zabrinuto. Ja imam osećaj griže savesti, što sam joj uopšte donosio cigarete i na taj način doprineo da naruši zdravlje.

Rastali smo se uz savet, da ako već ne može da ostavi duvan, da bar smanji. Ako pušiš 20, smanji na pola paklice, pa onda tu polu isto ispolaj i tako postepeno ostavi duvan. To sam joj rekao kao savet, dok sam krajičkom oka, snimio vrh kutije cigareta u džepu…
Nevešto je pokušala da ugura u mali džepić, da se ne vidi, ne toliko od mene, koliko od kolega na poslu da ne vide.

Tekst sam napisao inspirisan stvarnom situacijom jedne bliske osobe u nadi da će smoći snage da baci taj duvan i krene u zdraviju budućnost, da se tako izrazim.

 Jedan sovjetski pčelar je negde pročitao da se u košnici mogu izleći pilići. Naime, ako se jaja koja se nisu na vreme izlegla stave u košnicu, pod dejstvom temperature u pčelinjem gnezdu u vreme hranjenja potomstva, koja je istovetna s temperaturom kvočke, izleći će se pilići. Pčelar je to pokušao i uspelo mu je.

Na slici su pilići izleženi u košnici, a pored je, kao dokaz, podignuti ram.

Poljoprivrednik Miodrag Antić je o ovom fenomenu obavestio i veterinare, koji imaju svoja mišljenja o ovome, ali ne mogu biti potvrđena dok je krmača u životu. Po svoj prilici reč je o nekim anatomskim anomalijama, koji se utvrđuju prilikom pregleda mrtve svinje. Međutim, vlasnik krmače – rekorderke – ne želi da se odrekne, tj. zakolje, tako da istina kako se krmača mogla u razmaku od desetak dana, da se dva puta oprasi, ostaće tajna, bar još godinu dana.

 Kopajući po tavanu roditeljske kuće u cilju da pronađem zanimljive sadržaje, naleteo sam na jedan časopis, koji je izlazio pre više od 40 godina. Sada mi nije poznato da li još postoji.

Jedan američki satelit, koji se koristio u pomorskoj navigaciji za tačna određivanja gde se nalaze brodovi na pučini, otkrio je grešku koja je postojala godinama. Naime, ustanovilo se da je pravi položaj centra britanske kolonije Hongkonga za 240 metara dalje od onog koji je označen na postojećim geografskim kartama.
Sada su koordinate centra Hongkonga ovoliko precizne: 22 stepena i 16,903 minuta severne geografske širine i 114 stepeni i 9,493 minuta istočne dužine.

Setih se jednog događaja iz bliže prošlosti. Noć je, smena gotova, čekam gradski prevoz..

Nekako nađoh slobodno mesto i prosto se sruših na onu stolicu od umora. Gledam u neku tačku onako u prazno, reklo bi se da nešto meditiram. Pored mene stoje dve žene i počeše priču oko posla i svakodnevice, kako se koja snašla. Na to će jedna kao iz topa: „Kako je bilo, sada je dobro, pružam se koliko mogu i na svu sreću nisam u kreditu i podstanarima“ !!
Te reči, nisam u kreditu i podstanarima, ošinuše me kao bič, i brzo me vratiše u stvarnost. Diskretno je pogledam i vidim ulovila mi pogled, pogled, očajnog čoveka koji je baš to… U kreditu i podstanarima.

O ovome sam pisao u nekim ranijim prilikama u kontekstu dečje prošnje ali i odraslih lica koje prose po ulicama, trgovima, autobuskim stajalištima i na ostalim javnim mestima gde je frekvencija ljudi veća (crkve, veliki marketi, pijace). Pomislio sam u jednom trenutku da ta pojava polako počinje da bledi i da se centar pažnje preusmerava na narodne kuhinje i čeprkanja po kontejnerima, ali sam se prevario. Nekako su ovi vidovi siromaštva sada spojeni u „jedno“  što čini jako tužnu i ružnu sliku o zemlji koja za strateški cilj ima ulazak u Evropsku uniju.

Više puta sam davao licima koja prose, a nekad, ni sam nisam imao dovoljno, ali iz oskudnog novčanika, davao sam po 20-50 dinara. Slično mi se desilo i pre par dana, odlazeći u rodni grad. Sam odlazak nije počeo dobro, jer sam zbog velikih vrućina rešio da odlazak na bankomat zamenim time što ću kartu kupiti putem davanja kartice na terminal. Međutim, baš toga jutra, nije radio sistem. Pogledam u novčanik i vidim da imam 250 dinara, što je nedovoljno za povratnu voznu kartu. Odlučujem da kupim u jednom smeru i ostalo mi nešto novca od toga iznosa. Nisam računao da ću taj mini džeparac morati trošiti ali eto sistem nije radio i tako se desilo. Po silasku s voza i na putu do roditeljske kuće, srećem čoveka koga poznajem iz onih 1980-tih godina, ali više površno, onako iz viđenja. Na kratkoj zajedničkoj relaciji puta kaže mi da traži hladnu frutelu, ali dragstor ne radi, tj. Na tome mestu gde je radio, više nije. I tako u tih 50 metara zajedničkog puta, reče da je u penziji i da čeka nekog rođaka i da ima još jednu radnju ali mu nije blizu ! Sunce je jako upeklo, već mi se u glavi mutilo i nisam ga sa pažnjom slušao, jer  po sećanju znam, da živi u drugom delu mesta, te nije imao razloga da bude ovde gde ga zatičem. U trenutku razdvajanja, reče mi:  - Jel imaš 20 dinara, fali mi! Ja bez reči otvorim torbicu i dam mu 50 dinara. Uzeo je i ni hvala nije rekao!

Ispričam sestri koga sam sreo i ona kao iz topa kaže: - Nemoj mi samo reći da si mu dao pare! Jesam i to 50 dinara... Bila je vrlo ljuta, jer čoveka bolje poznaje i kaže da nije sav svoj, tj. Nije u „vinkli“. Ja to naravno ne mogu znati jer već 10 godina ne živim tamo i ne znam, koliko je ko otišao u „aut“. Što je najgore, nisam imao para za povratak, a dao čoveku tih 50 dinara i onda od sestre dolazim u situaciju, da mi daje da mogu se vratiti natrag. Ili da zovem stanicu i pitam, da li im radi terminal, ili da odem na bankomat, koji i nije usput. Dala mi je 400 d, mada je i 150 d. Bilo dovoljno, ali i ona od svoje bede i sirotinje sada daje meni.

U povratku nećete verovati opet isti događaj. Otac me prati do stanice, i samo što smo izašli iz ulice, čujem povik iza – Gde ste Osmokrovići !... Tata vidim ne reaguje, ali Ja se okrenuh, i opet vidim lice isto iz tih 80-tih godina, oronuo dosta. Pružim mu ruku, i nije ni minut prošao, a pre toga, bilo je ono reda radi – Šta ima, kako si... i u sekundi pitanje: - Jel imaš 100 dinara. Istog trena sam rekao, da imam taman za voz za kući, i produžili smo put dalje. Mislim, od sestre uzeo da se vratim i sad od one siće, treba da dam sto dinara. Stvarno nema smisla. Tata mi kaže, da je taj, sklon tome i zapravo po prijemu para, koga „nahvata“ odmah ide u kafanu !

Ostao mi je gorak utisak, gorčina na sve to što se događa i način kako ljudi žive. Možda ova dva primera nisu reprezentativni, obzirom da jedan nije u „vinkli“ a drugi ne traži za hleb i mleko već za alkohol, ipak umesto njih, neko bi se drugi pojavio sa prošnjom. Ovo nisam napisao da bih kukao kako sam dao 50 dinara, već da ukažem na pojavu koja mi se desila, a što nije retkost, već rasprostranjena i oslikava stepen lošeg života običnog naroda.

Razmišljajući o čemu bih pisao, a od mnoštva raznih tema i sadržaja, odlučio sam, da se osvrnem na Ustave iz perioda istorije Srbije, zaključno sa ustavima pre nastanka druge jugoslovenske države. To je period od nekih sto godina, a osnovne karakteristike ustava po godinama izgledaju ovako.

1) Ustav iz 1835. godine - "Sretenjski" -

Prvi srpski ustav, Sretenjski donet je u okolnostima izvesnosti bune starešina i naroda protiv Miloševe vlasti. Procenivši da nije vreme za sukob sa starešinama i narodom, Miloš obećava ustav i isti se donosi. Ustav je bio poslednja reč liberalizma i demokratije onoga doba, izrađen po savremenim uzorima. Bio je to akt ispred svoga vremena, egzistirajući samo šest nedelja. Sretenjski ustav iako prekratkog veka, ostavio je dubokog traga obzirom da je Srbija zakoračila u evropske ustavne tokove.
Ustav nije pošteno ni zaživeo a već je bio suspendovan.

2) Ustav iz 1838. godine - "Turski" -

Za tri decenije trajanja ustava Srbija je formirala državnu administraciju, organizovala sudstvo odvojivši ga od uprave i na taj način udarila temelje modernoj vladavini. Pod Ustavom se donose zakoni koji zamenjuju akt samovolje kneza i sama ideja zakonitosti počinje da prodire, suprotstavljajući se kneževoj samovolji. Iako je bio nedorečen, ustav se pokazao kao pogodan osnov za uspostavljanje trajnije organizacije vlasti i mehanizama ustavnosti. Turski ustav je političkim mehanizmom ukinuo apsolutizam (Milošev) i skromnije nego prethodnik, ali ipak štitio građanska prava pojedinaca.

3) Ustav iz 1869. godine - "Namesnički" -

Ovaj Ustav imao je dug, buran politički život promenljive sreće. Ukidan i oživljavan, ovaj Ustav je prvi koji je Srbija samostalno donela. U njegovoj izradi učestvovalo je Namesništvo, Ustavni "svetonikoljski" odbor, nekoliko članova vlade, a ponajviše namesnik Jovan Ristić, da bi ga konačno donela Velika narodna skupština koja je zasedala u Kragujevcu od 10-29.juna 1869. godine. Ipak, za ovaj Ustav, može se reći da je donešen u uslovima gde je društvo bilo politički diferencirano, te su nastali kompromisi između težnji vladara i ostalih političkih činioca. Namesničkim ustavom nije bila zadovoljna ni građanska desnica, konzervativci i krugovi oko dvora, ali ni građanska liberalna levica. Iako nemoderan po savremenim kriterijumima, Namesnički ustav je imao svoj neosporno veliki značaj za razvoj parlamentarnog života u Srbiji.

4) Ustav iz 1888. godine - "Radikalski" -

Smatran je pobedom srpskih radikala nad kraljem Milanom, odlučnim pritivnikom parlamentarizma. Taj Ustav koji je bio najviši domet ustavnosti Srbije XIX veka, doneo je u najčistijoj formi podelu državne vlasti pa i parlamentarizam. Skupština dobija pravo zakonodavne inicijative, ali i dalje ostaje jaka monarhova vlast, zadržavši je dalje od apsolutističkog karaktera. Pored odlika parlamentarizma, vrednosti Ustava ogledaju se u pitanju prava i sloboda građana, lokalne samouprave, čime nosi zasluženi epitet jednog od najnaprednijih građanskih ustava Evrope toga doba. Ovako moderan, demokratski Ustav nije trpeo one koji to nisu - tako je kralj Milan, posle dva meseca abdicirao...

Novo doba, novi vek doneo je dosta promena koja su se odrazila na životnu sredinu ljudi i to na gore, usled raznih prljavih tehnologija, trkom za profitom a na uštrb okoline gde živimo.

Neću govoriti o onome što svi znate i vidite gotovo svakodnevno, kao što su razna smeća razbacana kako kome padne na pamet, od divljih deponija, preko bacanja smeća kraj puta, do bacanja papira, kesa, flaša po ulicama. Uvek me to nerviralo, to olako bacanje na asfalt, pa i obične papirne maramice. Zar je teško, staviti je u džep ili "smotuljati" u ruci i tokom hoda, sigurno ima korpa za smeće i da se baci.

Tema je za današnje prilike veoma aktuelna a Ja ću šetnjom kroz istorijske periode izneti kako je to nekada izgledalo, te se nadam da će privući pažnju tokom čitanja.

Prvi vidovi pomaganja siromašnom, nemoćnom i bolesnom stanovništvu, porodicama bez hranitelja i ratnim invalidima pominju se još u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.
U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osuguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima. Javne vlasti u starim grčkim gradovima, posebno Solunu, finansijski su pomagale ratne invalide i građane nesposobne za rad, a brinuli su se o izdržavanju ratne siročadi do kraja njihovog školovanja.
U Rimu su prve mere socijalne politike i zbrinjavanja u korist siromašnih seljaka i robova uveli Tiberije i Grah, posle mnogobrojnih socijalnih protesta siromašnih plebejaca, 133-123. godine pre nove ere. Ove reforme sledili su Druzo, Sulpicije i Julije Cezar. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito i meso, suzbijano je zelenaštvo, ograničavano je dužničko ropstvo, veleposednici su obavezivani da zapošljavaju slobodnjake, nezaposleni slobodni građani su zapošljavani na javnim radovima itd... Postojalo je i uplaćivanje mesečne rate da bi porodica posle smrti oca dobila pomoć u novcu. U četvrtom veku pre nove ere, Rimsko carstvo je finansijski podupiralo pružanje lekarske pomoći građanima.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva kao vid hrišćanskog milosrđa. Takođe su bili razvijeni vidovi pomaganja od strane opština i korporacija. U Hamburgu još 1270. g doneti su propisi kojima je ustanovljena obaveza majstora da pomogne bolesnim radnicima. U Švedskoj i Finskoj 1571. g, doneti su dekreti o obavezi opština da se staraju o bolesnima i organizuju domove za bolesne. Engleska je za vreme kraljice Elizabete 1601. g. usvojila zakon o pomoći siromašnima, kojim je uvedena dužnost opštine da se stara o nezbrinutim i invalidnim osobama...

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. godine u Nemačkoj. Te godine kancelar Bizmark uvodi obavezno osiguranje za slučaj bolesti, zatim 1884. od nesreće na radu i 1889. godine od nesposobnosti za rad i starosti. Bizmarkov model postaće opšti recept za uvođenje sličnog osiguranja u svetu, a na njemu počiva i naše socijalno osiguranje.

U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javaljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save, postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovica, poštovanju i zaštiti starih, kazne za ruganje osobama sa telesnim manama. Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi, prema kojoj su svi građani, i siromašni i bogati, smatrani jedankima i nije bilo dopušteno da jedni ugnjetavaju druge.
Dušanov zakonik potvrdio je važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti, o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva itd... U narodu isto je postojao vid pomaganja siromašnim. Na selima je postojao "seoski koš", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća ili kada podbaci letina. O tome ko je siromašan i ima pravo da koristi žito odlučivao je seoski kmet u dogovoru sa viđenijim domaćinima.
Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. g. tražio da porez siromahu težak ne bude, te je oslobodio neposrednog poreza one koji ima sitnu decu, a nemaju zemlje, pa moraju nadničarenjem da izdržavaju porodicu.

******
Tema je jako obimna i moglo bi se još dosta toga reći. Ima tu još podataka i godina, ali nisam hteo da mnoštvom cifara i pokazatelja učinim tekst težim za čitanje i razumevanje.

Verovatno, prva pomisao dok čitate naslov teksta, koji sledi, svakako je osvrt na rad robova i siromašnih seljaka toga doba. Upravo o tome napisaću neku reč, te se nadam će privući pažnju tokom čitanja.

Rad robova u tom dobu bio je agrarno orijentisan. Rob je bio potpuno nezaštićen i prepušten gospodarevoj samovolji. Za zemljoposednike je rob bio deo poseda, tj. inventar imanja. Na taj način vlasnici su prisvajali čovekovu radnu snagu ali i kupovali radnog čoveka.
Radno vreme robova bilo je stvarno samo ograničeno vremenom mirovanja, samo u cilju obnavljanja radne snage. Morali su obavljati i kućne poslove naročito u kišno doba, jer smatralo se da kada posao na imanju miruje, nastaju troškovi za izdržavanje robova. Sve važne poljoprivredne naprave trebalo je napraviti u dvostrukoj količini, i time bi se sprečilo da usled gubitka pojedinih naprava dođe do prekida rada. Rukovodili su se tezom: "Čovek naime mnogo više gubi time što robovi ne mogu raditi, nego što bi platio za nabavku tih predmeta"... Ovim se potvrđuje da je robovski rad smatran najvažnijim faktorom u stvaranju vrednosti u poljoprivredi.
Leti se radilo od izlaska do zalaska sunca, dakle 15 sati, u zimskim uslovima, kad se spusti mrak , radi se u kući pri postavljenom osvetljenju. Kad su noći duge, danu treba još nešto dodati, jer mnogo toga pod tim svetlom se može obaviti. Čak i praznični dani, koji su u principu važili kao slobodno vreme, korišćeni su za određene poslove, čiji karakter nije bio suprostavljen odredbama religije.

Sa 3. dinastijom Starog carstva, počelo je "Doba piramida". Gradnja velikih piramida bila je izuzetan i gotovo nezamisliv poduhvat većeg broja ljudi ili gotovo čak celog egipatskog stanovništva.

Fascinantno je da je prva verzija grobnice kralja Djosera-pravougaona uzvisina iznad 28 m dubokog i 7 m širokog iskopa s prostorijom za zemlju "odjednom" podignuta ka masivna kamena gradnja od 63 m dužine i 8 m visine bočnih stena. Vrhovni graditelj Imhotep, upravljao je od 3-5 h ljudi, neprestano zaposlenih na gradnji. Međutim trebao se rešiti jedan problem: Morala je biti planina koja se neće srušiti. Bili su svesni da se upuštaju u nešto nepoznato ali i verujući u veličanstvenost vlastitog otkrića. To otkriće nije bilo ništa drugo nego Imhotepovi kosi zidovi.

Značajnu prekretnicu u istoriji tehnike predstavlja pojava vodenice, jer se njom otkriva novi izvor energije - snaga vode - koja će sve do 18. veka imati eminentno značenje za proizvodnju. Preteča vodenice bio je točak za crpljenje vode.

Prva vodenica postojala je početkom 1. veka n.e. u kraljevini Pont (Mala Azija). Raširenost vodenice, zavisne o vodama, u prvo vreme u Rimskoj imperiji nije bila velika, pre svega zbog uske povezanosti mlina i pekare i zbog lokacija pekara u središtu gradova; u Rimu su, u Kaligulino doba (37-41) g. mlinove pokretali konji i magarci; u Ostiji i Pompejima iskopane su pekare, koje su u 1. veku n.e. mlele žito pomoću rotacionih mlinova na životinjski pogon. Tek u razdoblju kasne antike postojale su u blizini Rima, na Janiculumu, brojne vodenice, ali njih nisu pokretali prirodni vodotokovi, nego javni vodovodi.
Spominjanje vodenica u ediktu o cenama cara Dioklecijana navodi na zaključak da su vodenice krajem 3. veka već bile široko rasprostranjene. Kad je uvedena vodenica, pesnik Antipatro iz Soluna napisao je svoj čuveni epigram: