Setih se jednog događaja iz bliže prošlosti. Noć je, smena gotova, čekam gradski prevoz..
Nekako nađoh slobodno mesto i prosto se sruših na onu stolicu od
umora. Gledam u neku tačku onako u prazno, reklo bi se da nešto
meditiram. Pored mene stoje dve žene i počeše priču oko posla i
svakodnevice, kako se koja snašla. Na to će jedna kao iz topa: „Kako je
bilo, sada je dobro, pružam se koliko mogu i na svu sreću nisam u
kreditu i podstanarima“ !!
Te reči, nisam u kreditu i podstanarima, ošinuše me kao bič, i brzo me
vratiše u stvarnost. Diskretno je pogledam i vidim ulovila mi pogled,
pogled, očajnog čoveka koji je baš to… U kreditu i podstanarima.
Nesvesno je to rekla i to baš kod mene, koji sve to ima u sadašnjem životu. Tako me udarila u žicu gde sam najtanji, a kad Vas udare gde ste najtanji, to posebno boli.
