Ljudi ne vole teme koje se tiču bolesti. Ne kažem da ih ne čitaju, ali svakako nisu nešto što im naročito zaokupljuje pažnju. Tu i tamo iskoče tekstovi toga tipa koji su ipak dosta sumorni, te bude osećanja kako je nekome teško i svako sebe tu negde pronalazi. Tada uvidi da i ono što njega tišti ipak nije ništa naspram onoga što pojedinci imaju i sa čim se bore.
Dugo sam razmišljao o načinu kako da pristupim pisanju ovog teksta imajući u vidu svu složenost materije kao i načine kako se pojedinci nose sa istom. Svedoci smo u već dužem vremenskom periodu da se narod leči putem društvenih mreža. Najagilniji je svakako Tviter, koji ima svoju neku težinu prohodnosti u široke mase i svakako u osobe koje su od uticaja i veza. Znate i sami, da „tamo“ ima raznog sveta: Od običnog čoveka, do onih mnogo upućenih, preko sportista, glumaca, novinara do neizostavnih političara i lica na visokim položajima. Sve ovo ne pišem da bih tu mrežu reklamirao već zbog toga, što ljudi, na taj način traže rešenja za svoje zdravstvene muke koje su ih snašle.
Osoba o kojoj pišem, nema Tviter nalog i nije u tom stadijumu da
traži pomoć putem te društvene mreže, ali ozbiljnost bolesti tu je na
pragu.
……… “ Zdravo, šta radiš“… „Jel možeš da mi doneseš cigarete, nemam ih
više, dođe mi da ujedam“… i tako unedogled. Iza sebe ima dugačak pušački
staž koji danas uzima svoj danak. Uveliko se nalazi u šestoj deceniji
života ali zdravlje je počelo da popušta i sva ozbiljnost tu je ispred
nje. Nisu samo cigarete uzrok nedaća, već ima tu i naslednog faktora, pa
u toj kombinaciji, sadašnje stanje upravo to oslikava. Posmatrao sam
kako mnogo puši. Za kratko vreme napuni se pepeljara, skoro da pali
jednu za drugom i za pola sata puna pepeljara ostataka, tih ispušaka.
Bilo mi nezgodno da brojim te opuške, jer to mu dođe kao kad nekome
brojiš zalogaje, ali svakako nisam mogao ostati ravnodušan, gledajući
kako neko sebe SVESNO ubija. Sada me malo i grize savest, jer sam na
indirektan način i Ja tome doprineo, kupujući joj cigarete ili donoseći
(možda lepše zvuči) i na taj način doprineo da naruši zdravlje. Mada sam
joj uvek govorio da ako ništa drugo smanji broj cigareta na najmanju
meru. Uvek je govorila, da mora, i da oseća da škodi, ali nikako do
„realizacije“ nije dolazilo. Potom su došla teža vremena, cigarete
poskupile, pa se prešlo na kupovinu duvana, te motanje, i pravljenje na
onu mašinicu. Tako je bilo jeftinije jer su ove „moderne“ postale skupe,
jer za tili čas se popuši jedna paklica. U jednom trenutku došlo se do
momenta da više nema kraja.
Nalaz lekara je angina pektoris, pa nešto kod srčanih zalizaka nije u redu, te treba da se ispita srce, vuče kateter itd… Pluća isto loša od tih prokletih cigareta. Ne može da se popne ni na prvi sprat a da se ne zadiše i ne optereti. Nisam imao snage da je do kraja saslušam, ali ovo je poslednji momenat da ostavi te proklete cigarete koje su, još više doprinele stanju u kome se nalazi. Deluje dosta uplašeno, zabrinuto. Ja imam osećaj griže savesti, što sam joj uopšte donosio cigarete i na taj način doprineo da naruši zdravlje.
Rastali smo se uz savet, da ako već ne može da ostavi duvan, da bar
smanji. Ako pušiš 20, smanji na pola paklice, pa onda tu polu isto
ispolaj i tako postepeno ostavi duvan. To sam joj rekao kao savet, dok
sam krajičkom oka, snimio vrh kutije cigareta u džepu…
Nevešto je pokušala da ugura u mali džepić, da se ne vidi, ne toliko od mene, koliko od kolega na poslu da ne vide.
Tekst sam napisao inspirisan stvarnom situacijom jedne bliske osobe u nadi da će smoći snage da baci taj duvan i krene u zdraviju budućnost, da se tako izrazim.
