Slobina Pandorina kutija

“Neću da robujem pravilima” ! Često ovo kažem, ali mi liči na iluziju u suštini, jer na dobar deo stvarnosti u kojoj živimo, ne možemo uticati, a hteli bi biti “svoji” i imati svoje “ja”…

Smeta mi kad neko nema svoju sliku na društvenoj mreži i onda upravo setim se tih “pravila” i osoba koje ne žele da robuju istim, tako što će staviti svoju sliku kao i većina što ima. Ta lica, rade suprotno, želeći da pokažu da niko nema pravo uticati na njihov stav i opredeljenje šta će i kako postupiti.

Danima već po Novom Sadu nebo paraju avioni, helikopteri, pretpostavljam da se pripremaju za paradu povodom Dana oslobođenja grada i uvežbavaju radnje i postupke kako bi to sve u finalnom danu bilo na nivou. Ne znam, šta bih rekao a da je pametno, posmatrajući sve to, uključujući i prolaz vojnih vozila kroz grad, tutnjavu bulevarima, a opet, ne bih da izazovem lavinu replika i koje čega!

Primećujem kako koja godina dolazi, da sve to nije više kako je bilo i da gubi svoj pravi smisao i identitet. Slažem se da treba obeležiti Dan kada su gradovi, mesta dobili svoju slobodu, koja je krvlju izvojevana uz zahvalnost „tim“ ljudima iz toga doba, koji su nam omogućili slobodu, potonju, što je potrajala dobrih 45 godina. Upravo obeležavanja u tim godinama imalo je onaj svoj pravi i pun smisao, ali kako su se približavale 90-sete godine i potom rat, parade nemaju onaj sjaj kao iz tih ranijih perioda. Mnogo toga se promenilo od tih ranijih godina, do ovih sadašnjih i to jako mnogo uključujući i same učesnike – oslobodioce – koji su sada u 9 i 10 deceniji života…

Mnoge okolnosti nisu iste, živimo u drugačijem uređenju zemlje, nije više ono socijalističko (gde su parade imale pun smisao) već u kapitalističkom uređenju, gde upravo dominiraju sile protiv kojih su se ti naši ondašnji oslobodioci borili. Što je još neugodnije, te zemlje postale su motor razvoja Evrope, od kojih Mi zavisimo i onda kada treba održati „govor“ povodom događaja iz te prošlosti, nadležni, moraju birati reči u stilu: „Ne smemo zaboraviti sećanja na vreme kada smo dobili slobodu“, ili „Nećemo zaboraviti naše junake, ali moramo gledati u budućnost“, ili „To su bili ondašnji neprijatelji, ondašnji nemci, a sada su to neki drugi nemci i nisu oni krivi, što je onda onako bilo“. I tako, biraju se reči, da se ne bi gurnuo prst u oko Nemačkoj, motoru razvoja Evrope, ali i bojazan da će nam zalupiti vrata evro-integracija ili neće niko doći da otvori fabriku i tako nam narod ostane bez leba ?

Događaj od pre 7 decenija, osećam da se sada minimizira (moje slobodno uverenje, koje ne mora biti tačno), jer i obeležja su drugačija, nema više petokrake, pod kojom su se borili naši junaci, nema više ni socijalizma, a podela sve više i više po raznim osnovama, i onda u takvim okolnostima, postavlja se pitanje, kako to sve obeležiti a da „Vuci budu siti a ovce na broju“, što bi se reklo, da svi budu zadovoljni. Teško… Po mom mišljenju. Sinoć gledam film o stradanju naroda i đaka u Kragujevcu, crno beli, glumci mladi iz onih doba, i onda u vestima, osvrt u smislu broja nastradalih, pa tako više niko ne pominje cifru od 6-7 hiljada, koja je figurirala dok je postojao sistem koji više ne postoji, već sada, voditelji kažu: „Ubijeno je više hiljada ljudi“… to znači može biti 2-3 hiljade npr. Tako da i ovaj „detalj“, dovoljno govori, koliko stvari još nisu izučene ni posle ovih 7 decenija od krvavih događaja.

У последње време, све чешће користим реч у "моје време", као да то моје време некоме сада нешто значи, поготово младим нараштајима.

Баш као и прича генерација старијих, пре мене, јер и они су имали неко своје време. Ја сам слушао од њих, то њихово време, нешто усвојио, а нешто из пристојности "саслушао" и пропустио на друго уво !, али и то је нешто, у односу на данашње генерације, које нису нешто расположене за слушање времена пре њих. Да не испадне, да сам строг и осуђујући, имам подељене осећаје, тј. део саслуша и нешто усвоји, а део младих, поступи слично као и Ја, када је слушао старије генерације, и није много се обазирао. Неко је рекао сигурно: "Шта овај маторац нама тупи, паметује"?... Осећам, по њиховим погледима, реакцијама, дозу нелагоде, дозу лица које је прегазило време, јер данас су нова схватања и стремљења, мени не баш схватљива. Често их посматрам, онако скенирам, радње и поступке како у јавном превозу, тако на улици, јавном објекту и тражим у њима "себе" и оно што бих ја урадио у датој ситуацији у бусу, на улици или на неком јавном месту, то не видим код њих, да би то исто тако урадили. Далеко од тога, да сви морамо бити исти, али је проблем или моја ширина погледа или њихова "ограниченост" и слаба моћ да мало даље виде ! Моји, и осећаји, ајде да кажем дела младих нису исти, немају исту манифестацију, и одмах помислим: "Да ли им мајке, очеви, баке и деке, нешто кажу и сугеришу, како се треба понашати и поступати" ! Мислим да не, или недовољно, али ни ти родитељи нису криви, јер раде, муче се по цео дан да прехране породице, те и то треба разумети.

Mirisi prošlosti dovoljno su jaki i postojani, osećaju se na svakom koraku i svako od nas, uzima, pamti... Seća se više lepih a manje ružnih stvari.

Generacije koje pamte ta prošla vremena, sada su u ozbiljnim godinama, žive sadašnjost a sa zebnjom u srcu, šta će doneti buduća vremena. Uređaj koji će nam pokazati kako će biti, i šta će biti, ne postoji, a vrlo je izvesno, da bi svako voleo "malo" da zaviri, šta će mu doneti neka buduća vremena. Ono što je izvesno i sigurno, je današnjica, koju svako živi kako zna i ume. Neko se lako prilagodio, nekoga i dalje zapljuskuju mirisi prošlosti (mogu slobodno reći, veliki broj ljudi), ostatak sveta živi neki mix svega toga.
Novo doba, donelo je gomilu noviteta, novih tehnologija koje (nove) mlade generacije sa lakoćom prihvataju, rešavaju i žive sa njima. Ipak, te mirise prošlosti, tu postojanost, mogu da osete naše bake i deke, pa potom roditelji, ali pitanje, koliko je mogu preneti na svoje potomke, svoju mladost, obzirom na izmenjene uslove života, tehniku i tehnologiju...

Na drvenim klupicama, sa mračkom noći, rađale se ljubavi, velike i male… Ima ih još, “drže” se, iako zub vremena čini svoje ali nema tu moć, da izbriše urezana sećanja, misli i uspomene na lepotu trenutaka, jedne mladosti i ljubavi…

Boje noći sa svojim čarobnim mirisima, prosto svetlucaju nad tim klupicama i mladima, dok se rađaju ljubavi… Velike i male… Čvrsto ušuškani zagrljajem, stopljeni jedno u drugo, osećaju kako srca kucaju i plešu po duši. Pod tim prijatnim okriljem mraka, pravila nikakva ne važe, niti ih sputavaju, da se vole, maze i paze. Rađaju se ljubavi uz prijatnu toplinu duša, uz neizbežan poljubac… Do mnoštva lepih, slatkih dodira usana.

To su trenuci kada se uz šapat reči, voli, zaljubljuje i gde “ćutanje” nije smetnja, već govori više od svake izgovorene reči ili rečenica. Tu prijatnu ćutnju, zamenjuju njihove misli, postupci, poljupci, dodiri tela… Prsti u kosi.

*****
… Sledi, kratak rastanak od tih drvenih klupica, odlazak iz svetlucavih noći, ka svojim kućama, onako zagrljeni u jedno telo, u jednu dušu… Pa do narednog viđenja.

Čovek, nekako, kako stari i ulazi u sad već ozbiljnije godine, tako mu u misli dođu, neki događaji, pojave iz mladosti, i onda sa ove tačke gledanja, pokušava naći neke od odgovora, zašto je nešto tako bilo, pa se okončalo.

Od dosta "veza i vezica" koje su prodefilovale kroz mladost i sa različitim težinama i "kvalitetu", što ozbiljne ili neozbiljne... Hm... Sad se pitam, da li u to doba, može i biti nešto ozbiljno, doba mladosti, brzog zaljubljivanja i odljubljivanja !
I... Tako, "uđem" ja u jednu vezu, sada se sećam sve kao kroz maglu i tako to krene, bili smo blizu življenja jedno od drugog, tj. delila nas je samo jedna ulica. Često sam dolazio kod nje, upoznali me njeni i onako delovalo je sve normalno. Izlasci u grad, povratak kući, praćenje i onda kad se na rastanku treba poljubiti: - Nemoj, pokvariću, šminku, ili ruž sa usni, tako nešto je bilo - !! Ja, onako miran, odem i raziđemo se, do sledećeg puta.

Lako reći, teško sprovesti... Unutrašnji nemir, pa nemir pod kožom čini osećaj napetosti a pojedinac se bori sa sobom ili drugima.

Borba sa samim sobom je teža od one stvarne "borbe". Taj unutrašnji nemir, čini nas razdražljivim, nervoznim i onda strada obično neko, ni kriv ni dužan, jer se tu zatekao i poslužio nam da na njemu, demonstriramo našu nemoć. Ta nemoć da se odupremo i kontrolišemo, budemo tolerantni i zakočimo na vreme, stvar je svakog ponaosob, urezano duboko u nama. Ipak, spoljni uticaji, imaju svoj deo "odgovornosti", usled kojih reagujemo, a inače ne bi to uradili.
Ko se to svakodnevno "stara" da gubimo sebe, postajemo manje osećajni i razumni ? Teško pitanje, i zadire duboko u sve delove društva, od politike one visoke do niske, pa do ljudi u našem svakodnevnom okruženju. Mehanizam odbrane - Da li postoji - zažmuriti pred svima, ignorisati ili se hvatati u koštac i tada svesno sebe iscrpljivati do konačne pobede ili poraza. Eh... Vredi li sve to, naših nerava, mira i ko je sve uspeo da istera na čistac !!

U ove kasne sate, prijatne letnje julske noći, setih se jedne pojave koja i nije retkost današnjice.

Naime, reč je o osobama koje nisu imali "leba da jedu" i "nije imao pas zašta da ih ujede" i onda došli do bogatstva, materijalne nezavisnosti, što bi se reklo "sada imaju" ali ni to nije problem. Problem je što su zaboravili prethodno stanje, i nemaju više taj osećaj, a ispred njih stoji lice, siromah, koje su isto to oni bili, dok nisu "ojačali"....

To me jako nervira, ta zaboravnost i nemaština i potom, postaju neko i nešto i gubljenje osećaja da cene sirotinju.

Gotovo da nema čoveka, pa ni deteta, koji su boravili u prirodi, a da nisu čuli karakteristično kuckanje u drvo. To je “rad” simpatične ptičice zvane detlić, koja svojim kljunom kuca po kori drveta, u traganju za hranom.

Detlići su veoma rasprostranjene ptice. Ima ih u mnogim zemljama sveta. Postoji mnogo vrsta, a neke od njih žive i na našem tlu; među njima se ističe takozvani “šareni detlić”. U ovoj kratkoj priči, treba pomenuti još tri vrste ovih ptica: – zeleni detlić, prugasti detlić i američki detlić-.
Detliće možemo često da vidimo na drveću, na stablima, gde svojim kljunom traže hranu, uglavnom insekte, ne plašeći se mnogo od ljudi. Detlići prave gnezda u šupljinama stabala.

Hteo sam da napišem nešto lepo i letnje lagano, ali ne mogu, posle saznanja šta je ono čudovište uradilo devojčici i neki me znoj od besa oblio i ljutine sa pitanjem: Kakav mozak ima to čudovište, da uradi ono što je uradio ???
Ja to ne razumem, pa da živim 200 godina, nikada neću moći razumeti. Za devojčicu je slaba uteha, ali zatvorenici, posebno vole takve kad dođu među ostale zatvorenike... Za takvoga nema suda normalnog, i samo me zanima ko će da ga brani ? Ko će pristati da brani to čudovište ?

Neće vlast da vrati smrtnu kaznu, već važi onaj propis 40 godina, i onda malo mu skrate i iziđe, a ubijene više nema. Kakva je ovo zemlja, kakvi su to ljudi... ovo je neverovatno kakav je to um čoveka. Čovek da se zgrane od besa.

Nemam više reči šta da pišem, i ovo je previše, ali sam baš ljut i brzo kucam i ne zamerite. 

Ako pratite štampu, videćete, da se poslanik Meho, zalaže za ponovo ustanovljenje državnog praznika, misli se na 4. juli. 1941. godine, kada je doneta odluka da se počne sa ustankom protiv okupatora.

To je bio prvi, organizovani i sa odlukom donešen akt, po kome je narod pozvan da se digne na ustanak protiv okupatora i pomagača. U socijalističkom sistemu, pored 4. bio je i 7. juli i svi oni zatim po redu datumi, dizanja ustanka, po ostalim jugo republikama. To je trajalo, dosta dugo, i kako je koja zemlja izlazila iz jugo zajednice, sve je to poništavala a kod nas, se to praznovanje, ipak, duže zadržalo ali i potom prestalo sa praznovanjem. Sada kada je 75. godišnjica, setili se kako nemamo nijedan dan, kojim bi se obeležio, antifašistički otpor, i da je red, da na taj način se zahvalimo našim oslobodiocima, koji su svoju krv dali da bi Mi danas živeli u slobodi. Međutim, već istoričar Antić se buni, i traži da se i ostali pokreti uvrste i da se nađe nešto što će objediniti sve to, jer po njemu, ovako se dobija komunistički prizvuk.

Mislim... Šta reći, Lično nemam ništa protiv, da se ono što je bilo nekad, ponovo aktivira i obeležava. 

Možda ste znali a za one koji ne znaju, evo dva primera kako treba postupiti u ovim slučajevima:

1) Hleb
– Ne morate se mnogo sekirati ako ste zaboravili da kupite hleb. Tvrd hleb koji imate u kući biće ponovo upotrebljiv ako ga zatvorite u limenu ili neku drugu posudu i tako stavite u vrelu vodu.
– Svež hleb lako ćete seći ako prethodno nož zagrejete u toploj vodi.

2) Jaja
– Jaje uvek treba razbiti prvo u šolju pa tek onda ga pripremati ili dodavati nekom jelu. Tako ćete najlakše zaključiti da li je jaje pokvareno.
– Kuvano jaje ćete vrlo lako razlikovati od nekuvanog, ako oba zavrtimo na stolu, kuvano jaje se okreće ravnomerno i brzo, a nekuvano jaje posrće.
– Zapamtite da belance od jajeta koje je razbijeno morate potrošiti istog dana, jer ono se raspada i postaje otrovno.
– Sadržaj vitamina u jajima nije uvek isti. Leti ona imaju deset puta više vitamina nego zimi.

*******
Na kraju ovog kratkog osvrta, ostaje utisak, da nešto smo i znali ali nešto i nismo, pa je saznanje dobro došlo…

Počinje Egzit, još jedan u nizu za sve ove prohujale godine. Iako nisam ljubitelj te vrste muzike, opšti je utisak je da se nametnuo i uspeo da pridobije svu potrebnu logistiku, kako sa lokala, tako i sa najvišeg mesta, sa državnog nivoa.

O kvalitetu muzike, izvođačima, teško da mogu nešto reći, jer nisam u tom fazonu, pa se neću ni truditi komentarisati. Očekuju se četiri dana manifestacije, sa puno mladih iz svih krajeva sveta, sa otežanim javnim prevozom a posebno strpljenje traži se od radnih ljudi, koji neće tako lako stići do svojih radnih mesta. Neko će ići i ranijem polasku u odnosu na ono uobičajeno, kako bi stigao na vreme do svoga radnog mesta. Za to vreme, kroz staklo autobusa, posmatraćemo mlade, kako se valjaju po prašini, spavaju, teturaju se, uz gomilu smeća koju ostave za sobom.
To su mladi iz onih razvijenih zapadnih zemalja, gde kultura cveta i gde nema papirića bacanog po njihovim ulicama, dvorištima i parkovima, ali ovde kod nas sve može... Sve prolazi i dopušta se upravo ono što u svojim uređenim zemljama ne bi ni pomislili da rade.

- "Dušo, da li me sanjaš... Dođem li ti u san"... ! Često duša, duši postavlja pitanje sa nadom da će čuti potvrdan odgovor.

- Ipak, ne... Nisi mi došla u san ali u san mi dođe Šef sa posla. Nešto je hteo, ali sve kroz maglu ali eto, umesto duše, u san je ušao pretpostavljeni... Inače retko sanjam, skoro uopšte ništa ne sanjam, tj. bar mislim da ne sanjam, ili sanjam a da to i ne znam. Obično ujutru kad ustanem, o snovima ne govorim jer nisu bili ili nisu bili dovoljno upečatljivi da bi ih se sećao. Sanjamo nekad ali i češće iz razloga ako smo nešto taj dan radili, pa bili pod utiskom toga, ili smo nečim opterećeni, pa nam se to pojavi u nekom obliku sna. Ono što je obično, jako i upečatljivo, to nekako ujutru i zapamtimo, a ono što je manje bitno ili nebitno, toga i nema u memoriji.