Slobina Pandorina kutija

Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.

Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.

Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti...

Evo još jednog sećanja na vreme koje se nikad više neće vratiti. Reč je o našem gunđanju, nezadovoljstvu, te je zdravi narodni humor sastavio sledeću priču:

Pred novu 1970. godinu, pošao gospod bog lično da obiđe državnike sveta. Prvo je naišao na snuždenog Niksona i zapitao ga šta ga toliko brine. "Vijetnam" - plačno će prvi čovek Amerike. Bog se samo nasmešio i rekao: sredićemo to. Onda je otišao u Moskvu. Tamo je Kosigin sedeo na vratima Kremlja i hukao od muke. "Šta je tebi?", upita ga bog. "Kinezi, baćuška". Bog se samo nasmešio i sredio sve za tri sekunde. A kad je stigao u Beograd, video Mitju Ribičiča, kako sedi na stepeništu zgrade Saveznog izvršnog veća i plače. "Ako si bog, kaži mi šta da učinim da Jugosloveni jednom prestanu da se žale i gunđaju!" - zavapio je naš predsednik vlade. A bog se počešao po glavi i seo pored Ribičiča. Pa počeo i on da plače.

**** Bog je našao rešenje za Ameriku i Sovjete ali za Jugoslovene nema pomoći, već se solidarisao sa našim državnikom :)

 Inspiraciju za tekst dali su mi političari, kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa, posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć...

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst koji će, nadam se, privući pažnju učesnika na forumu. Pre dve godine, dok sam radio u banci kao obezbeđenje, jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz njene šake, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina tako da je za svoje godine imala stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a ona, naravno, to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola... Prisutni su se smejali dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.

 Сиромашни шкотски сељак радећи на њиви, зачуо је запомагање из оближње мочваре. Потрчао је и из живог блата извукао непознатог дечака. Сутрадан је видео кочију испред своје куће. Господин из кочије је дошао захвалити и наградити сељака. Сељак је одбио новчану награду, али понуду захвалног оца да одведе сељаковог сина и омогући му школовање није.