Zamislite situaciju...Hodate ulicom, zagnjureni u svoje misli sa pogledom u prazno, ili onako glavu tokom hoda okrećete levo, desno..Čisto da nije pravolinijski smer i na tom putu uočite kako lice leži na trotoaru. Prilazite mu sve bliže i vidite osobu u odelu i kravati, sa mirisom parfema koji vas omamljuje..Vidite lice gospodskih manira u situaciji kada se nešto dešava a koje je nemoćno i sav sjaj, lepota odeće gube svoj smisao tada. Šta ćete uraditi ? Naravno da ćete prići, vizuelno pogledati lice i učini prvu pomoć, ako ništa drugo stavićete glavu na grudi i videti da li diše ili ćete raskopčati košulju i olabaviti kravatu koja ga steže i čini još težu situaciju ! U svakom slučaju, nećete proći kao kraj "turskog groblja" i obići čoveka.
Medjutim...Ukoliko vidite isto tako lice koje leži na betonu, ali je u oskudnoj odeći, neobrijan, kose zapuštene...Odrpanac, odmah ćete pomisliti: "Još jedan pijanac, pao..Nije ni prvi ni poslednji"..I tako ćete ga obići, bez trunke osećaja, da je i On čovek, i da njemu je isto možda potrebna pomoć..Ne, nećemo ga ni pogledati, i ako ga vidimo, nećemo ga uzeti za ozbiljno..A, možda se čovek rastaje sa dušom i nesvesno postajemo saučesnici u tom činu ?
Ovo su pojave koje sve nas stavljaju na ispit i to na onaj ljudski ispit, human...Kojeg imamo ili nemamo, ali sve je dobro dok "savest" ne proradi...I počne da peče.
