Doživljaja beše dosta...Ali ovo što se dogadjalo u vreme detinjstva i nekog početnog odrastanja, ostavilo je upečatljiv trag i sećanje dok čovek živi.
Osećaj kad te roditelj budi u ponoć, odlazak sa ocem u mrkloj noći pred Mlin....Stajanje u redu sa ostalim narodom, ostaje zauvek urezano u meni. Bile su to krajnje 60-te i početne 70-te godine, godine oskudnog života i svega što je pratilo to doba..Da mi je neko rekao da ću tada morati kao mali da ustanem u ponoć ili posle ponoći, rekao bih mu da je lud ! Ali stvarnost je bila takva..Skupi se poduži red, narod šarolike starosne strukture, uglavnom stariji ljudi i žene i Ja kao dete sa njima..
Noć sporo prolazi...Narod nešto izmedju sebe razgovara, sve se svodi na to: "da li će biti mekinja"..Potom počinje da se širi miris sveže pečenog hleba iz "državnog mlina"..I huk noćnog voza, jer je pruga neposredno blizu mlina..
Kako počinje da sviće, zebnja oko srca sve veća...Red je već uveliko oformljen i čekamo da Magacioner otvori šaltersko prozorče i saopšti ono za čega smo došli i stajali celu noć..
Vest tada beše loša.."Danas nema mekinja, dodjite sutra"...
Razilazimo se, svako na svoju stranu, ćutke i misli selimo ka sutrašnjem danu i istom dogadjaju..Kao mali, tada nisam imao o tome nikakav stav, niko me ništa i nije pitao, već sam budjen da idem bez objašnjenja jer nas dvojica, znači i džak više tih mekinja za domaćinstvo, tj. za svinje...
A, svinje, tada nema koja kuća a da ih nije držala....
