Ovako kako sada jedni drugima pomažu, treba da bude uvek, na svakom mestu u svakoj situaciji...od običnog pozdrava na ulici do ustajanja u autobusu..Da li treba da se desi neka katastrofa pa da se setimo onoga što treba da radimo svakodnevno ?
Na ulici pre ove katastrofe, niko nikog ne poznaje, svako ide nekim svojim putem, nema ni onog dobar dan ili...a kad se neko i sretne..obično se završi pitanjem.."kako si, šta ima"...i odmah se počne udaljavati u stilu.."izvini žurim" i upravo ta žurba otudjuje a da toga nismo ni svesni..Žurim danas, pa sutra..i gubi se odnos medju ljudima..Ranije se išlo u komšiluk kad nekome nešto zatreba i nije bilo sramota..išla komšinica kod komšinice po malo kafe, jer joj zafalilo..ili malo šećera i to je bilo normalno..upravo na ovim sitnicama i malim stvarima vidi se ko je kakav i "koliki čovek"..
Sada idu ulicom sa nekim žicama u ušima i pričaju sami sa sobom...a dosta njih "meditira", tamo gde joj nije mesto..iskjuči se i ne vidi rodjenog oca kad prolazi..i u toj "meditaciji" može svašta da se desi a da to ne želimo da vidimo ??
