Kretao se ustaljenim putem, pored igrališta, levo je park..pa pored Doma omladine..ulaz u Dunavsku ulicu, napred u Kosovsku...pa levo u Zanatlijsku..malo posle toga skrenu desno u Brunovu..levo u Vinogradarsku i posle nekih 50 metara..tih kretanja u "cik-cak" ugleda ulicu u kojoj je odrastao, proveo najlepše dane svoga detinjstva, igrao se u prašini, pravio one topove od blata, igrao fudbal na male goliće..sa devojčicama igrao "lastiš"...učio da vozi bicikl..
Mnogo vremena je prošlo...stao je na početak ulice, nekako bojažljivo..beše prazna..na banderi ugleda dve smrtovnice, prepoznao je te osobe..nisu više sa nama.."bili su dobri ljudi" ali ( stvarno dobri ) a ne onako reda radi kako se kaže.Naglo je ubrzao korak, kao da želi što pre da predje tu "kratku" deonicu do roditeljske kuće..Na prvi pogled sve je "isto", ali nije to više TO..nema onog duha nekadašnjeg vremena, nema dečje graje..nema nikoga..sve je prazno i mnogo tiho..
Prilazio je kući u kojoj je živeo..i onda šok, hvata za kvaku kapije...a kapija ZAKLJUČANA...tako ga tog časa to razbesnelo..jer TO nikada nije bilo..kapija uvek bila je otvorena..
Šta se zaključavate, oštrim tonom obratio se sestri ? a krajičkom oka video preko puta da se "njišu zavesice sa prozora" i nečije nevidljive oči ga posmatraju..Nije to više ONDA kada je sve bilo normalno i kada je bilo na "izvolte"...Pitao je.. Ko stanuje preko puta, jer ga kopkalo to "mrdanje zavesice"...sestra reče, došli neki novi ljudi..
Zaboravi i suoči se sa stvarnošću....