....Setih se starog Ice...Ica, kordunaš imao je par lepih konja, divne i plemenite životinje, njegov ponos i dika. Svako ko je video te lepe konje ostao je bez daha, a Ica..skroman čovek nije se ni morao hvaliti, jer sve se videlo "očima".
Ica je bio čovek u šezdesetim godinama, tih 70 tih godina prošlog veka, vrlo iskusan, okretan za svoje godine i sa svojim parom konja, svojim zemljacima obradjivao je zemlju..Sećam se, Mi tada deca, okupimo se da vidimo šta to Ica radi...a On, sa svojim konjima nekom vrši drljanje zemlje, sa onim drljačama a kad dodje vreme i otme se kukuruz dodje na red i špartanje...Gledamo te pametne konje, kako vuku onu drljaču a pod njom se zemlja sitni i dobija svoj pravi smisao, kod špartanja, nema da zgaze neku stabljiku kukuruza..to je neverovatno, taj rad, usavršen do perfekcije...konji gaze kuda trebaju, a ne gaze stabljiku..Iza njih ostade samo polegla trava i čisti redovi izmedju kulture.
To je bio zdrav način obrade zemlje, najzdraviji...bez hemije, koju danas bacaju nemilice u zemlju..Danas nema više starog Ice, nema ni konja koji su onda bili "sve i sva" u obradi zemlje i ostalim poslovima domaćinstva...ali nema ni toga vremena više..
