Slobina Pandorina kutija

Noć je duboko odmakla..tama spolja, tama oko srca..jedno svetlo 

još uvek svetli..prkosi tami..Snenih očiju, pišem ove redke..a najradije bih

sklopio oči, na tren..tren zaborava..Zašto se,  dobre misli, želje i htenje muče..

šta im to sputava ostvarenje !?....Jedno srce, ove noći..i ostalih noći, kucaće za

nekog drugog..

Neko je bio brži, možda spretniji..bolji..ili se tako namestilo.. Ipak, ostaje vapaj..

Sve što vredi...zauzeto je..surovo ali tako je..Tamnu noć, polako prekrivaju oblaci, ipak

upaljeno svetlo, daje nadu i pruža šansu novom danu..novim izazovima ali i strepnjama.

Ne, nisam ljut, nisam razočaran, ali nije ni baš "pravo"...I danas neko će se useliti u nečije

srce, neku dušu..a Neko će i dalje čekati i patiti..

                                                                             Slobodan 

Pesma o njoj....

O ženi, majci, prijateljici..baki...

o životu, radu, a najmanje o njoj..

Sve je bitno, od tekućih poslova..do onog što nije bitno,

ali ženo, majko..od tebe sve zavisi..sve oči behu u tebe

uprte...rad, i samo rad..

Pitali te iko, ženo, majko, prijateljice..bako, kako je tebi ?

Ne..sve oči, uptre u Vas..Vaša snaga, moć..snaga duha

prevazilazi sve prepreke, kao ona bujica koja nosi sve

pred sobom..ali..ženo, majko, prijateljice..bako, misli malo

i na sebe..bar na tren, taj mali tren zlata vredan..

Jedna usamljena klupa, čeka na tebe..da sedneš, pogledaš u

nebesko plavetnilo..da zažmuriš..prepustiš se trenutku..i

otvoriš vrata mislima da putuju..putuju... 

                                                       Autor..Slobodan

Pogadjate o čemu je reč...teško...ruku na srce, ni meni ne bi bilo jasno, šta je pisac hteo da kaže..ali mislim na fudbal...fudbal u smislu, predstave gde snage odmeravaju dve ekipe uz prisustvo publike, jer bez publike, nema ni fudbala.Ali, nije danas lako otiči na jedan meč, posebno mislim na derbi Zvezda-Partizan i obrnuto da se neko ne naljuti !!

Svega ružnog je bilo, od incidenata do smrtnih ishoda...zar je to derbi ?....Ja pamtim derbije iz polovine 70 tih i 80 tih godina, u smislu fer navijanja...išlo se jednim kolima komšijski, jedan zvezdaš a drugi partizanovac...posle meča zajedno se vraćaju..najviše što je bilo, to je ono uobičajeno "začikavanje"..tipa "pozdravio te Milko"...ili.."Dragan Manceee"...a na Jugu su sedeli jedan zvezda a drugi partizan sa svojim obeležjima...nikom ništa nije falilo...

Upravo ovo što je bilo pre više od 35-40 godina, više nikad neće biti..ostaje da roditelji svojoj deci, ukažu kako se nekad bodrilo i zajedno sedelo a različito navijalo.

Odnos prema prirodi je odnos prema životu.. u ime vrednosti koje su krasile nekadašnje društvo.Doba kada se grupno odlazilo u prirodu, družilo se, jelo na travi...uz cvrkut ptica i žubor vode, bojim se da je za nama..Upravo ovaj način druženja ulivao je pozitivne vibracije, nije bilo mesta za negativnosti..te negativnosti nisu imale plodno tlo..Boravak na čistom vazduhu u prijatnom okruženje, uz šale i igrarije..činio je naša srca i duše ispunjenim..

Leći na travu...pogledati u nebo, videti to nepregledno prostranstvo,...zažmuriti za tren i prepustiti se trenutku vremena...ima li nešto lepše od toga...ima li nešto zdravije od toga...Bogatstvo duha mora biti ispred materijalnih stvari, samo tako, sigurnim korakom idemo u zagrljaj svim moralnim vrednostima...

Na nekim portalima kruži slika osobe ni muško ni žensko....čujem da su to lezbo itd osobe..pa u sklopu toga, jedna konstatacija..Homoseksualizam je do nekih 70-tih godina u evro razmerama smatran bolešću a u novije doba to je opredelenje..Šta se to promenilo za ovih 40 godina da nešto što je bilo bolest, danas je relativizovano i zove se opredelenje !?

Da li neko ima pravo, da bolest proglasi...puj, pike ne važi..to je sada lično opredelenje..Otkud ova promena mišljenja i nedoslednost...medicinska nauka, ili ima krizu struke ili su sa stavom da je to bolest izašli preuranjeno !!...Jedino što uliva nadu, je činjenica da svaki normalan srpski domaćin poštuje vrednosti roda i poroda i taj pojam homo, od njega je udaljen kao nebo-zemlja..

Ko će radjati decu, da li ćemo živeti i dalje,  ili  izumreti, su vrlo ozbiljne teme za svako društvo a posebno za naše jer nas je svake godine sve manje. 

Svako ima neku svoju..grbavicu...ne mislim ovoga puta na stadion Želje u Sarajevu---već na jedno parče poljane pretvorene u igralište moje mladosti..Bilo je to polovinom 70-tih godina iz onog prošlog veka..Oko tog mesta, behu njive a ta površina nekako nije se uklapala u obradivu površinu, ugnjezdila se..reklo bi se tada, kao stvorena za nas decu tada..prionuli smo na posao, poneli alatke i koliko toliko ravnali tu površinu...ipak dečje ruke nisu mašine..igralište je poravnato ali zbog slabog asortimana alata...nije bilo najravnije...te otud i naziv Grbavica.

Veličina igrališta otprilike kao danas tereni dimenzija za rukomet..golove nismo mogli napraviti, već smo dva kamena stavili i onda je bio problem, da li je gol..ili sećam se reči kao juče.."nije gol, visoka..."...čak iz susednih ulica su deca dolazila i igrali smo utakmice tipa, ulica protiv ulice..sve je prštilo od radosti, zdravog života....sve ono moralno ostalo je duboko usadjeno u nama i pomoglo nam da stvari sada mnogo godina kasnije gledamo iz tih moralnih uglova..Sve što je lepo kratko traje..pokazalo se i ovde...dodjoše mnogo godina kasnije, neke čike, počeše da stavljaju neke kočiće..da mere i premeravaju...mi gledamo i osećamo da Grbavica živi svoje poslednje dane.

Potom dodje i jedan bager, kao mač koji nekom presudjuje...za tili čas, od naše grbavice osta gomila zemlje...obrni, okreni...razbacaše je okolo..pitamo šta će biti..kad ono, priprema se taj deo za gradnju stambenih kuća....za kratko vreme, poče i gradnja, sve je isparcelisano..i tamo su kuće sada..od Grbavice nema više ništa, sem ovog mog sećanja i sećanja mojih vršnjaka a sada ljudi zašlih u petu i šestu deceniju života. 

Danas sam imao nameru da sredim stan, dvorišni poslovi i naravno veš je već ubačen u mašinu..sasvim slučajno pogled mi odleti na zidni kalendar i vidim da se nešto crveni, kad ono stvarno, 7 april..crveno slovo...bacim pogled u donji deo kalendara, piše Blagovesti..svetac..

Odlazim u prodavnicu, u toku puta, srećem dve starice i čujem reči.."danas su blagovesti" svetac i crveno slovo...ne bi trebalo baš raditi...tada se setim i dede koji je govorio  6 dana radi a 7 odmaraj i kad je svetac, nema rada.. Vraćam se u stan, i odustajem od današnjeg spremanja i pranja veša..ostao je u bubnju sa praškom i samo da se uključi !...U doba komunizma koje je dugo trajalo, nešto se ne sećam da je svecima poklanjana pažnja, bilo je drugo doba, bili smo jugosloveni a tek onda ONO što stvarno jesmo..

Padom komunizma, postali smo opet oni pravi Srbi..hoću da kažem, bili smo i onda ali je jugoslovenstvo imalo prednost..a nacio se gušio i smatrao protiv elementom tog sistema..Kako vreme više odmiče, počinjemo da budemo sve više Srbi i poštujemo sve vrednosti i tradicije srpskog domaćina..

Danas sam u vremenu od neka dva sata obavio tri važne stvari...Prvo sam otišao kod stomatologa i završio sam zub koji je bio pod lekom, potom sam otišao u Glavnu poštu da uplatim taksu i da tu uplatnicu odnesem u Osnovni sud u N.Sad...Na prilazu sudu, vidim policijski kombi i džip a na ulazu dvojica policajaca ili žandarma, naslućujem da se nešto dešava i da je neko sa one strane zakona doveden u Sud..odlazim na šalter da predam uplatnicu kao dokaz o uplati ali me službenik šalje na prvi sprat da iskopiram...na putu tj, samom ulazu u kopirnicu, prilazi jedan policajac i reče odlučno..."bomba je postavljena" napustite zgradu...uspevam da se uvučem na brzaka i kopiram taj primerak...žurim dole da predam uplatnicu, narod polako izlazi, imam sreće, šalter još radi...To završavam i krećem ka izlazu..

Ono što je interesantno, nema panike, nekako sve je ležerno, opušteno se ide ka izlazu..narod disciplinovan, što je za pohvalu..Ispred Suda, dosta sveta...stranke, zaposleni..prolaznici sve se to pomešalo..Ide jedna baka sa dekom i kaže, "izgleda da je neki mafijaš doveden"...Pogledam na sat..vreme 12.30 h...Šta će se dalje dešavati, ne znam, obzirom da sam stigao u stan..

..Novinar je ubio novinara.Vodja radikala vodju liberala. Jaša - Mišu Dimitrijevića.Srbin Srbina..srpska posla..

Rivalstvo je okončano davne 1890 god. na staroj žel.stanici Novi Sad i to lovačkim nožem.Kad su svi oblici mržnje iscrpljeni, ubačeno je pismo ćerke Svetozara Miletića, a potom Jašine supruge..Miša dolazi do teksta, deli ga na čitanje i prepisivanje, na uveseljavanje a time i pothranjuje Tomićev gnev.Sevnuo je nož u odbranu ženske časti...

Senka sa Jaše Tomića i radikala nikada nije nestala, ni posle 6 god robije, niti posle njegove smrti..ni danas kada ima i ulicu i svoj spomenik...ni lik Miše Dimitrijevića nikada nije povratio stari sjaj...i on ima ulicu, ali nema naslednika...ni u politici, ni u novinarstvu ni u parlamentu..

Srpska poslu su srpska posla i ona se nastavljaju i danas...ali Danas srpska posla su i nečija druga posla. 

Nije lepo čitati tudja pisma...ali šta reći za one koji su stavili jedno privatno pismo, tudje pismo u novine..?? Problem je daleko dublji, jer govori o sveopštoj eroziji morala u društvu, gde već ništa sveto nije..o moralu novina i ljudi koji u njima rade..Pošto neću da učestvujem u nečasnoj raboti, kompletno pismo neću objaviti već samo jedan deo....piše Vuk, Princu...

...."Šokiran sam vešću da ne dolazite..Vi ste dali kraljevsku reč, reč jednog Karadjordjevića...Nas iz demokratske opozicije doveli ste u položaj političkih infatilaca..Vaša čast i vaša ozbiljnost su u opasnosti.

Srbija se pripremala da Vas dočeka, a Vi je varate..to vam naš narod nikad neće oprostiti..ako ne održite reč, sa Vašim kraljevskim ambicijama je definitivno gotovo..Vaš otac je 1941 god bio dete, ali mu Srbija nikada nije oprostila što je pobegao od rata..Vama se pružila nebeska prilika da grešku Vašeg oca ispravite..a Vi ne samo da tu priliku odbijate nego činite neoprostivu grešku, kao i Vaš otac 1944 god kada je izdao generala Mihajlovića i podržao komunističkog diktatora.Vi sada izdajete demokratsku opoziciju i većinu svog naroda, prihvatajući savete komunista i radeći u njihovu korist..."

I tako dalje...i tako dalje...Ovo je sasvim dovoljno !!! pazite ovaj Vukov biser.."prihvatate savete komunista"...E, sad šta bi bilo kad bi bilo...Da li bi Vuk ovo smeo u lice da "saspe" prestolonasledniku da se slučajno, ipak pojavi u Beogradu..da li bi Vuk "progutao" sve..Vuk mu čak daje šansu !? jer kaže.."Nadam se da ćete ipak doći i time spasiti pre svega Vašu čast i čast prezimena koje Vas obavezuje".. 

Kraljevska kuća niti može, niti sme, ulaziti u medjusobne, stranačke razmirice...

Jučerašnje obeležavanje Nato agresije, u odnosu na prethodne godine, prošlo je dosta bledo...počev od novinskih kuća pa do reakcije nadležnih..sve je proteklo nekako bledo, u stilu, ajde reda, radi da se obeleži..nažalost..

Kao da smo zaboravili šta su nam sve uradili ili sada moramo drugu pesmu da pevamo...!! i da se ne zameramo našim tada krvolocima a sada "prijateljima"..gde su oni mitinzi, gde su one osude zločinaca od pre neku godinu ?? sve se to sada izgubilo, i otupilo "oštricu"...sada smo meki kao pamuk i kao da savijamo kičmu pred jačim...zar ne !!!

Mislim da je samo Politika imala petlju da objavi u povodu agresije, a ostali su se bavili dnevnom politikom i naravno Šarićem ali u delu koga će dotični "potkačiti" od političara i da li će reći, skim je šurovao...eto, to je bilo važnije u medijima od nato agresije...šta ćete..na čega smo spali...

Sem polaganja venaca i po koje reči, izostala je snažna reakcija i jasna osuda učinjenog...ali mislim da je svima jasno, zašto je to tako...isuviše jasno..

Srbija je mala...ali da li se toliko mora saginjati...mora li... pitanje za sve, od običnog čoveka do vrha države...ps...u portalu Kolumnist više je rečeno nego u svim novinama zajedno kad se spoje skupa....da se razumemo, nastojim biti realan i nije mi cilj da nekog hvalim već da istaknem onako, kako jeste.

Ako uzmemo period od 100 godina može se reći da su neka zvučna imena lepo govorila o srpsko-albanskim odnosima, pre svih u svoje vreme Dositej Obradović,pa Marko Miljanov...a posebnu ulogu ima socijaldemokrata Dimitrije Tucović i njegova kritika osvajačkih težnji Srbije ka Albaniji 1914 god što će dpvesto do mržnje i poremećenih odnosa dva naroda.

U Prvom svetskom ratu i Albanskoj golgoti sve je poznato... njihov šef omogućio je slobodan prolaz srpskoj vojsi naredivši da se ne napada, a u Drugom svetskom ratu zajedno su komunističke partije ratovale...Brojni su primeri zajedništva i junaštva ali su u javnosti ostali upamćeni Boro i Ramiz...život su dali za slobodu, zagrljeni streljani...ostali su simboli bratstva i jedinstva dva naroda...Medjutim to bratstvo trajalo je do 1981 god, tj godinu dana nakon smrti Tita stubovi jedinstva počeli su da popuštaju...one albanske demonstracije...i tako redom...

U to doba svaka repubilika po jednu godinu davala je Predsednika ...bilo je to kolektivno upravljanje zemljom..i mislim da je taj voz da se odnosi poprave, protutnjao baš u tih godina kolektivnog rukovodjenja...deset godina je prošlo a moglo se dosta uraditi...posle su došle 90 te godine i kasnije, ali kad kola krenu nizbrdo tu nema zaustavljanja....dolazi sada 2013-2014 godina i stvari kreću sa mrtve tačke....vreme koje je izgubljeno a to je dobrih 30 godina sada se proba ublažiti...

Pregovara se, razgovara se...ima dijaloga, niko nije ništa potpisao u smislu gubitka teritorije, nastoji se zaštiti srpski narod koji tamo živi kroz svoje institucije...sve oči uprte su u Srbiju, oči Istoka, zapada..oči domaće javnosti....ali nikom se ne gura "prst u oko"...sada jedan novi, mladi socijaldemokrata pokušava da reši Kosovsko pitanje i da se uspostavi trajni mir medju dva naroda...

Da li će uspeti, zavisi od mnogo toga, ono što je sigurno moderni socijaldemokrata ima energije da se uhvati u koštac sa izazovima koji su pred nama.