Slobina Pandorina kutija

Radost očiju..

Neko ima..
Radosne, lepe oči... 
Pune života a neko
oči tuge...
Bilo radosne ili tužne
naše su...

Inspiracija...
Gde si..!
Inspiracijo moja..Dani teku
bez tebe..Dani nikad
bezvoljniji..

Jednog jesenjeg dana
kiša je padala baš
kao i danas, kada joj
vreme nije..Dosadna,
rominja i ne staje a dan
siv i taman..

Agonija života...

Stres, tuga, bezvoljnost samo su posledica novokomponovanog vremena u kome živimo. Što je vreme savremenije veća je izloženost hroničnim stanjima kako u domaćinstvu, tako i na javnim mestima i naravno tamo gde radimo. Tanka je nit od tuge do depresije recimo i obično ni ne zna se kada dodjemo u tako hronične situacije. Svaki dan, sat..Pa skup svih tih elemenata, tuge, lošeg, stresa nesvesno pretvaraju se u teška stanja i odlazak kod lekara dešava se kad je lice već obolelo.
Tada obično se prepisuju lekovi koji nekom pomažu a nekom i ne pomažu..Ima i onih koji i ne idu stručnim licima već sami crpe neki unutrašnji mehanizam i bore se protiv nedaća..Reči tipa: "Baš me nešto snašlo".."Nemam volje ni za čim".."Tako sam depresivan"...Mogu se čuti na svakom koraku.
Ranije bilo je i sramota tražiti pomoć psihijatra, jer odmah okolina misli da ste ludi i niste svoji i gledaju vas drugim očima. Ruku na srce, i nije bilo nešto tih depresivnih situacija jer vreme bilo je stabilnije, fabrike su radile, bilo je pilića i krompira, regresa i pune plate..a prijatan zvuk iz lokalnih kafana mamio je da se udje, posedi i sluša živa muzika. Depresivnosti nije bilo ni u novčanicima, obično su bili solidno popunjeni i time mogućnost da imate pristojno za život.Ne za raskalašnost ali svakako za neku normalnost.
Danas i idu i ne idu kod stručnih lica, nije to više sramota kao ranije ali opet nema boljitka uprkos modernim tehnologijama današnjice. Neću da pominjem političko stanje u zemlji i koji sve pojedinci odlučuju o nama i svojim postupcima čine da se osetimo još tužnijim i jadnijim do ivice beznadja. Uostalom znate da su neki čak i digli ruku na sebe a neki i delove tela unakazili kako bi skrenuli pažnju na loš život.
Ali dok je ružičaste i one javne televizije, biće i dalje iskrivljena slika o stanju u državi, biće da je sve u redu i da nema razloga za brigu.
Može li ovo društvo da bude bolje i da predupredi depresivna stanja ? Ako ne može onda podhitno da pišu Nacionalnu strategiju za borbu protiv stresa, jada i tuge i uposle psihijatre i psihoterapeute kako bi pomogli narodu po Domovima Zdravlja..

Mapa..

Danas sam saznao a nisam za to znao kako su se pravili razmeštaji i krojile sudbine ljudi gde će da žive..
Reč je o mestu Lešak koje je pripalo Kosovu a voljom jednog komunističkog revolucionara..Njegovo ime je Petar Stambolić i zarad obezbedjivanja glasova u tadašnjoj Saveznoj skupštini uradio je ovaj gest..Desilo se 1959 godine i od tada Lešak protiv volje meštana sada je u delu Kosova. Moćni revolucionar u doba komunističke vlasti, lako je to ostvario, bilo bi čudno da nije uspeo ! Narod tada niko ništa nije pitao, da li to želi ili ne ! Uostalom kao i sve odluke svojstvene tome režimu...Naredba i izvršenje bez da se iko pita..
Sada je dole jad i beda..Niko od sadašnjih političara nije se zainteresovao za taj deo, tako da ono što je uradjeno 1959 godine, pa potom dolazi Jedan ustav, pa pad Rankovića i novi Ustav iz 1974 godine, učinili su da sve ide u sasvim drugom smeru..Posebno taj Ustav iz 1974 godine, učinio je da imamo Kosovo sa statusom države u državi...
Svi su se tada bojali tih 50-60-tih godina Vojvodine, ali ćorak..Na Kosovo, tada na tom mislim drugom Plenumu partije, nije bilo značaja, ali sada se pokazalo da je u stvari prava opasnost baš bila Kosovo i to je sada stvarnost...

Dva dečaka iz ulice, komšije..Bole malo mladji a Mile neku godinu stariji. Njihovo detinjstvo, igra u pašini, odeće oskudne..Više goli i bosi nego odeveni. To im nije smetalo da žive život nekog lepog i skromnog vremena i bezbednog, što je za današnje doba nemoguća misija.
Bole beše, em mladji, malo sitniji, plave kose i očiju bademastih, naravi tihe a za razliku od njega Mile je oličenje malo starijeg "mangupčića", jače konstitucije sa oštrom crnom kosom čije šiške gotovo da su upadale u njegove zelene oči. Mile kao malo stariji uvek je nastojao da bude u centru pažnje, da isturi svoju snagu, da se pokaže, da pokaže ko je u stvari "glavni"..Mirni Bole, nije se mnogo opirao, puštao je Mila i kada nije bio u pravu, puštao ga je da misli da jeste, a ovaj se samo sokolio ..Ali sve ima svoj kraj i vreme strpljenja...
Deca kao deca, čarka za čas se desi i to se onda rešavalo rvanjem...Ko će koga oboriti na ledja u jednoj "čistoj" borbi, pa kom obojci kom opanci..Bilo je to rušenje Davida i Golijata..Nećete verovati ali "slabi i sitniji" Bole uspeo je mangupa Mila da obori na ledja i da mu obe ruke čvrsto drži u visini iznad glave, kao kad rukometni golman drži ruke u položaju kad se tim brani...Mile oboren na ledja a Bole ga opkoračio gotovo sednuvši na njegov mali stomak, sa razapetim rukama oko glave..Označio je i pobednika Boleta..Milu, nije bilo pravo ali posle toga nije više "zbijao šale na tudj račun" i nije druga gledao kao do tada..
Naravno...Za kratko vreme, kao da ništa nije bilo..Jer to je sve bilo dečje, čas lepo, čas napeto..i tako sve po redu...Tu idilu, sa pojavom "mračka" prekidaju, očevi i majke, dozivajući ih da udju u kuću..I tako do novoga dana, do novih igrarija i novih doživljaja.

Fudbalska utakmica - 1975..6-7 god..

Glavni akteri momci rodjeni 50-tih godina, jaki, mladi i puni pozitivne energije, vedrog duha i optimizma. To je doba, kada vam je sve potaman, ništa vam nije teško i mrsko da uradite.Kad si mlad tada je ceo svet vaš, govorilo se tada iz usta starijih čika..
Jednom prilikom upriličen je fudbalski meč dva dela grada. Jednu ekipu činili su oni koji su živeli u "Srpskom kraju", a drugu ekipu, momci sa "Vašarišta"..Utakmica je odigrana jednog vikenda polovinom 70-tih godina na igralištu sa velikim golovima u školskom dvorištu škole Jerković..Delovaće ovo nekome sa sadašnje tačke gledišta malo neobično, ali eto desilo se, momci se okupili, utakmica protekla u lepoj atmosferi, borba srčana jer ipak Oni su predstavljali svoj kraj, svoje ulice, svoje porodice i komšije.Valjalo je osvetlati obraz i ostaviti srce na terenu..Kao mali gledao sam tu utakmicu sa strane uz prisustvo publike koja je došla da vidi mladost na jednom mestu u lepoj atmosferi...Kao da se igra neki prvenstveni meč..A sad kad malo bolje premotam film, naroda beše čak više nego što sada prisustvuje na nekoj utakmici nižeg ranga. 
Rezultata se ne sećam, davno je bilo..Da li je pobedio Srpski kraj ili Vašarište..Ma, to uopšte nije ni bitno, već lepo popodne i druženje i zajedničko evociranje toka meča, jer momci su se manje više i poznavali.
Nadam se da Vam se ova priča dopala,. i da se neko i prepoznao u svojoj sredini na ovaj ili sličan način...

Doživljaja beše dosta...Ali ovo što se dogadjalo u vreme detinjstva i nekog početnog odrastanja, ostavilo je upečatljiv trag i sećanje dok čovek živi.
Osećaj kad te roditelj budi u ponoć, odlazak sa ocem u mrkloj noći pred Mlin....Stajanje u redu sa ostalim narodom, ostaje zauvek urezano u meni. Bile su to krajnje 60-te i početne 70-te godine, godine oskudnog života i svega što je pratilo to doba..Da mi je neko rekao da ću tada morati kao mali da ustanem u ponoć ili posle ponoći, rekao bih mu da je lud ! Ali stvarnost je bila takva..Skupi se poduži red, narod šarolike starosne strukture, uglavnom stariji ljudi i žene i Ja kao dete sa njima..
Noć sporo prolazi...Narod nešto izmedju sebe razgovara, sve se svodi na to: "da li će biti mekinja"..Potom počinje da se širi miris sveže pečenog hleba iz "državnog mlina"..I huk noćnog voza, jer je pruga neposredno blizu mlina..
Kako počinje da sviće, zebnja oko srca sve veća...Red je već uveliko oformljen i čekamo da Magacioner otvori šaltersko prozorče i saopšti ono za čega smo došli i stajali celu noć..
Vest tada beše loša.."Danas nema mekinja, dodjite sutra"...
Razilazimo se, svako na svoju stranu, ćutke i misli selimo ka sutrašnjem danu i istom dogadjaju..Kao mali, tada nisam imao o tome nikakav stav, niko me ništa i nije pitao, već sam budjen da idem bez objašnjenja jer nas dvojica, znači i džak više tih mekinja za domaćinstvo, tj. za svinje...
A, svinje, tada nema koja kuća a da ih nije držala....

Da li smo sposobni...

Život čine sitne stvari, male stvari...Ono što se dešava u danu, satu..minutu. Lice leži na betonu, prolaznici ga obilaze..Nema odelo i kravatu, da ima..Svi bi pritrčali, ovako neki siromah, zapušten, ofucan..Pao i nema mu ko pomoći da ustane ? Obilaze ga kao da je šugav ! Setih se tako ptice slomljenog krila..Da li bi se setili i uzeli pticu slomljenog krila i odneli u stan ili kuću ? Ili bi je obišli kao i onoga siromaha "bez odela i kravate"...
Da li smo sposobni učiniti ove dve male i sitne stvari i spasiti živote..Učiniti plemenito delo, ili bi zaokupljeni našim dilemama i problemima, samo produžili dalje..
Ovo su pitanja za svakoga od nas da se zamisli..I da u datoj situaciji učini ljudsko delo...Onaj odozgo sve to posmatra i budimo sigurni da neće ostati ravnodušan kad dodje vreme da se "nagradi ili kazni"..

Dizanje ruke...!

U poslednje vreme, učestale su pojave smrtnih ishoda na način koji je surov i potiče od lica koja imaju duševne probleme. Ta lica ili su izašli "kao izlečeni", pa se ponovo vratili da počine nedelo ili su Ona koja nisu bila lečena pa počinila zločin.Ta što su bila na lečenju pa se vode kao izlečena a opet su počinila zločin, pitanje je da li su uopšte i bila izlečena i ko ih je pustio da slobodno šetaju i koji je kriterijum da su sposobna za normalan život ? Ona druga lica su još veći problem...Zločin iz "čista mira" i onda se Mi svi iščudjavamo, otkud sad to ??
Nije ništa samo došlo od sebe..Problem je u nama jer kada osetimo neku krizu, odmah treba otići do izabranog lekara i tražiti uput za Psihijatra..To je put da se spreči ono što posle nastaje..Ali, ljudima je sramota da se jave psihijatrima, i priznaju da su bolesni i da im neka "kvačica" u glavi popušta.Pored odlaska psihijatru, osnov za uspeh lečenja je svakako porodica i to prijatno okruženje..Sa podrškom porodice i prihvatanjem lečenja, šanse za uspeh su velike.
Nisam stručnjak u ovoj oblasti, ali mislim da odlazak kod psihijatra odmah i na vreme može, da predupredi ono što kasnije bude tragično.