Slobina Pandorina kutija

Razmišljajući o čemu bih pisao, a od mnoštva raznih tema i sadržaja, odlučio sam, da se osvrnem na Ustave iz perioda istorije Srbije, zaključno sa ustavima pre nastanka druge jugoslovenske države. To je period od nekih sto godina, a osnovne karakteristike ustava po godinama izgledaju ovako.

1) Ustav iz 1835. godine - "Sretenjski" -

Prvi srpski ustav, Sretenjski donet je u okolnostima izvesnosti bune starešina i naroda protiv Miloševe vlasti. Procenivši da nije vreme za sukob sa starešinama i narodom, Miloš obećava ustav i isti se donosi. Ustav je bio poslednja reč liberalizma i demokratije onoga doba, izrađen po savremenim uzorima. Bio je to akt ispred svoga vremena, egzistirajući samo šest nedelja. Sretenjski ustav iako prekratkog veka, ostavio je dubokog traga obzirom da je Srbija zakoračila u evropske ustavne tokove.
Ustav nije pošteno ni zaživeo a već je bio suspendovan.

2) Ustav iz 1838. godine - "Turski" -

Za tri decenije trajanja ustava Srbija je formirala državnu administraciju, organizovala sudstvo odvojivši ga od uprave i na taj način udarila temelje modernoj vladavini. Pod Ustavom se donose zakoni koji zamenjuju akt samovolje kneza i sama ideja zakonitosti počinje da prodire, suprotstavljajući se kneževoj samovolji. Iako je bio nedorečen, ustav se pokazao kao pogodan osnov za uspostavljanje trajnije organizacije vlasti i mehanizama ustavnosti. Turski ustav je političkim mehanizmom ukinuo apsolutizam (Milošev) i skromnije nego prethodnik, ali ipak štitio građanska prava pojedinaca.

3) Ustav iz 1869. godine - "Namesnički" -

Ovaj Ustav imao je dug, buran politički život promenljive sreće. Ukidan i oživljavan, ovaj Ustav je prvi koji je Srbija samostalno donela. U njegovoj izradi učestvovalo je Namesništvo, Ustavni "svetonikoljski" odbor, nekoliko članova vlade, a ponajviše namesnik Jovan Ristić, da bi ga konačno donela Velika narodna skupština koja je zasedala u Kragujevcu od 10-29.juna 1869. godine. Ipak, za ovaj Ustav, može se reći da je donešen u uslovima gde je društvo bilo politički diferencirano, te su nastali kompromisi između težnji vladara i ostalih političkih činioca. Namesničkim ustavom nije bila zadovoljna ni građanska desnica, konzervativci i krugovi oko dvora, ali ni građanska liberalna levica. Iako nemoderan po savremenim kriterijumima, Namesnički ustav je imao svoj neosporno veliki značaj za razvoj parlamentarnog života u Srbiji.

4) Ustav iz 1888. godine - "Radikalski" -

Smatran je pobedom srpskih radikala nad kraljem Milanom, odlučnim pritivnikom parlamentarizma. Taj Ustav koji je bio najviši domet ustavnosti Srbije XIX veka, doneo je u najčistijoj formi podelu državne vlasti pa i parlamentarizam. Skupština dobija pravo zakonodavne inicijative, ali i dalje ostaje jaka monarhova vlast, zadržavši je dalje od apsolutističkog karaktera. Pored odlika parlamentarizma, vrednosti Ustava ogledaju se u pitanju prava i sloboda građana, lokalne samouprave, čime nosi zasluženi epitet jednog od najnaprednijih građanskih ustava Evrope toga doba. Ovako moderan, demokratski Ustav nije trpeo one koji to nisu - tako je kralj Milan, posle dva meseca abdicirao...

Novo doba, novi vek doneo je dosta promena koja su se odrazila na životnu sredinu ljudi i to na gore, usled raznih prljavih tehnologija, trkom za profitom a na uštrb okoline gde živimo.

Neću govoriti o onome što svi znate i vidite gotovo svakodnevno, kao što su razna smeća razbacana kako kome padne na pamet, od divljih deponija, preko bacanja smeća kraj puta, do bacanja papira, kesa, flaša po ulicama. Uvek me to nerviralo, to olako bacanje na asfalt, pa i obične papirne maramice. Zar je teško, staviti je u džep ili "smotuljati" u ruci i tokom hoda, sigurno ima korpa za smeće i da se baci.

Tema je za današnje prilike veoma aktuelna a Ja ću šetnjom kroz istorijske periode izneti kako je to nekada izgledalo, te se nadam da će privući pažnju tokom čitanja.

Prvi vidovi pomaganja siromašnom, nemoćnom i bolesnom stanovništvu, porodicama bez hranitelja i ratnim invalidima pominju se još u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.
U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osuguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima. Javne vlasti u starim grčkim gradovima, posebno Solunu, finansijski su pomagale ratne invalide i građane nesposobne za rad, a brinuli su se o izdržavanju ratne siročadi do kraja njihovog školovanja.
U Rimu su prve mere socijalne politike i zbrinjavanja u korist siromašnih seljaka i robova uveli Tiberije i Grah, posle mnogobrojnih socijalnih protesta siromašnih plebejaca, 133-123. godine pre nove ere. Ove reforme sledili su Druzo, Sulpicije i Julije Cezar. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito i meso, suzbijano je zelenaštvo, ograničavano je dužničko ropstvo, veleposednici su obavezivani da zapošljavaju slobodnjake, nezaposleni slobodni građani su zapošljavani na javnim radovima itd... Postojalo je i uplaćivanje mesečne rate da bi porodica posle smrti oca dobila pomoć u novcu. U četvrtom veku pre nove ere, Rimsko carstvo je finansijski podupiralo pružanje lekarske pomoći građanima.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva kao vid hrišćanskog milosrđa. Takođe su bili razvijeni vidovi pomaganja od strane opština i korporacija. U Hamburgu još 1270. g doneti su propisi kojima je ustanovljena obaveza majstora da pomogne bolesnim radnicima. U Švedskoj i Finskoj 1571. g, doneti su dekreti o obavezi opština da se staraju o bolesnima i organizuju domove za bolesne. Engleska je za vreme kraljice Elizabete 1601. g. usvojila zakon o pomoći siromašnima, kojim je uvedena dužnost opštine da se stara o nezbrinutim i invalidnim osobama...

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. godine u Nemačkoj. Te godine kancelar Bizmark uvodi obavezno osiguranje za slučaj bolesti, zatim 1884. od nesreće na radu i 1889. godine od nesposobnosti za rad i starosti. Bizmarkov model postaće opšti recept za uvođenje sličnog osiguranja u svetu, a na njemu počiva i naše socijalno osiguranje.

U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javaljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save, postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovica, poštovanju i zaštiti starih, kazne za ruganje osobama sa telesnim manama. Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi, prema kojoj su svi građani, i siromašni i bogati, smatrani jedankima i nije bilo dopušteno da jedni ugnjetavaju druge.
Dušanov zakonik potvrdio je važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti, o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva itd... U narodu isto je postojao vid pomaganja siromašnim. Na selima je postojao "seoski koš", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća ili kada podbaci letina. O tome ko je siromašan i ima pravo da koristi žito odlučivao je seoski kmet u dogovoru sa viđenijim domaćinima.
Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. g. tražio da porez siromahu težak ne bude, te je oslobodio neposrednog poreza one koji ima sitnu decu, a nemaju zemlje, pa moraju nadničarenjem da izdržavaju porodicu.

******
Tema je jako obimna i moglo bi se još dosta toga reći. Ima tu još podataka i godina, ali nisam hteo da mnoštvom cifara i pokazatelja učinim tekst težim za čitanje i razumevanje.

Verovatno, prva pomisao dok čitate naslov teksta, koji sledi, svakako je osvrt na rad robova i siromašnih seljaka toga doba. Upravo o tome napisaću neku reč, te se nadam će privući pažnju tokom čitanja.

Rad robova u tom dobu bio je agrarno orijentisan. Rob je bio potpuno nezaštićen i prepušten gospodarevoj samovolji. Za zemljoposednike je rob bio deo poseda, tj. inventar imanja. Na taj način vlasnici su prisvajali čovekovu radnu snagu ali i kupovali radnog čoveka.
Radno vreme robova bilo je stvarno samo ograničeno vremenom mirovanja, samo u cilju obnavljanja radne snage. Morali su obavljati i kućne poslove naročito u kišno doba, jer smatralo se da kada posao na imanju miruje, nastaju troškovi za izdržavanje robova. Sve važne poljoprivredne naprave trebalo je napraviti u dvostrukoj količini, i time bi se sprečilo da usled gubitka pojedinih naprava dođe do prekida rada. Rukovodili su se tezom: "Čovek naime mnogo više gubi time što robovi ne mogu raditi, nego što bi platio za nabavku tih predmeta"... Ovim se potvrđuje da je robovski rad smatran najvažnijim faktorom u stvaranju vrednosti u poljoprivredi.
Leti se radilo od izlaska do zalaska sunca, dakle 15 sati, u zimskim uslovima, kad se spusti mrak , radi se u kući pri postavljenom osvetljenju. Kad su noći duge, danu treba još nešto dodati, jer mnogo toga pod tim svetlom se može obaviti. Čak i praznični dani, koji su u principu važili kao slobodno vreme, korišćeni su za određene poslove, čiji karakter nije bio suprostavljen odredbama religije.

Sa 3. dinastijom Starog carstva, počelo je "Doba piramida". Gradnja velikih piramida bila je izuzetan i gotovo nezamisliv poduhvat većeg broja ljudi ili gotovo čak celog egipatskog stanovništva.

Fascinantno je da je prva verzija grobnice kralja Djosera-pravougaona uzvisina iznad 28 m dubokog i 7 m širokog iskopa s prostorijom za zemlju "odjednom" podignuta ka masivna kamena gradnja od 63 m dužine i 8 m visine bočnih stena. Vrhovni graditelj Imhotep, upravljao je od 3-5 h ljudi, neprestano zaposlenih na gradnji. Međutim trebao se rešiti jedan problem: Morala je biti planina koja se neće srušiti. Bili su svesni da se upuštaju u nešto nepoznato ali i verujući u veličanstvenost vlastitog otkrića. To otkriće nije bilo ništa drugo nego Imhotepovi kosi zidovi.

Značajnu prekretnicu u istoriji tehnike predstavlja pojava vodenice, jer se njom otkriva novi izvor energije - snaga vode - koja će sve do 18. veka imati eminentno značenje za proizvodnju. Preteča vodenice bio je točak za crpljenje vode.

Prva vodenica postojala je početkom 1. veka n.e. u kraljevini Pont (Mala Azija). Raširenost vodenice, zavisne o vodama, u prvo vreme u Rimskoj imperiji nije bila velika, pre svega zbog uske povezanosti mlina i pekare i zbog lokacija pekara u središtu gradova; u Rimu su, u Kaligulino doba (37-41) g. mlinove pokretali konji i magarci; u Ostiji i Pompejima iskopane su pekare, koje su u 1. veku n.e. mlele žito pomoću rotacionih mlinova na životinjski pogon. Tek u razdoblju kasne antike postojale su u blizini Rima, na Janiculumu, brojne vodenice, ali njih nisu pokretali prirodni vodotokovi, nego javni vodovodi.
Spominjanje vodenica u ediktu o cenama cara Dioklecijana navodi na zaključak da su vodenice krajem 3. veka već bile široko rasprostranjene. Kad je uvedena vodenica, pesnik Antipatro iz Soluna napisao je svoj čuveni epigram:

“Neću da robujem pravilima” ! Često ovo kažem, ali mi liči na iluziju u suštini, jer na dobar deo stvarnosti u kojoj živimo, ne možemo uticati, a hteli bi biti “svoji” i imati svoje “ja”…

Smeta mi kad neko nema svoju sliku na društvenoj mreži i onda upravo setim se tih “pravila” i osoba koje ne žele da robuju istim, tako što će staviti svoju sliku kao i većina što ima. Ta lica, rade suprotno, želeći da pokažu da niko nema pravo uticati na njihov stav i opredeljenje šta će i kako postupiti.

Danima već po Novom Sadu nebo paraju avioni, helikopteri, pretpostavljam da se pripremaju za paradu povodom Dana oslobođenja grada i uvežbavaju radnje i postupke kako bi to sve u finalnom danu bilo na nivou. Ne znam, šta bih rekao a da je pametno, posmatrajući sve to, uključujući i prolaz vojnih vozila kroz grad, tutnjavu bulevarima, a opet, ne bih da izazovem lavinu replika i koje čega!

Primećujem kako koja godina dolazi, da sve to nije više kako je bilo i da gubi svoj pravi smisao i identitet. Slažem se da treba obeležiti Dan kada su gradovi, mesta dobili svoju slobodu, koja je krvlju izvojevana uz zahvalnost „tim“ ljudima iz toga doba, koji su nam omogućili slobodu, potonju, što je potrajala dobrih 45 godina. Upravo obeležavanja u tim godinama imalo je onaj svoj pravi i pun smisao, ali kako su se približavale 90-sete godine i potom rat, parade nemaju onaj sjaj kao iz tih ranijih perioda. Mnogo toga se promenilo od tih ranijih godina, do ovih sadašnjih i to jako mnogo uključujući i same učesnike – oslobodioce – koji su sada u 9 i 10 deceniji života…

Mnoge okolnosti nisu iste, živimo u drugačijem uređenju zemlje, nije više ono socijalističko (gde su parade imale pun smisao) već u kapitalističkom uređenju, gde upravo dominiraju sile protiv kojih su se ti naši ondašnji oslobodioci borili. Što je još neugodnije, te zemlje postale su motor razvoja Evrope, od kojih Mi zavisimo i onda kada treba održati „govor“ povodom događaja iz te prošlosti, nadležni, moraju birati reči u stilu: „Ne smemo zaboraviti sećanja na vreme kada smo dobili slobodu“, ili „Nećemo zaboraviti naše junake, ali moramo gledati u budućnost“, ili „To su bili ondašnji neprijatelji, ondašnji nemci, a sada su to neki drugi nemci i nisu oni krivi, što je onda onako bilo“. I tako, biraju se reči, da se ne bi gurnuo prst u oko Nemačkoj, motoru razvoja Evrope, ali i bojazan da će nam zalupiti vrata evro-integracija ili neće niko doći da otvori fabriku i tako nam narod ostane bez leba ?

Događaj od pre 7 decenija, osećam da se sada minimizira (moje slobodno uverenje, koje ne mora biti tačno), jer i obeležja su drugačija, nema više petokrake, pod kojom su se borili naši junaci, nema više ni socijalizma, a podela sve više i više po raznim osnovama, i onda u takvim okolnostima, postavlja se pitanje, kako to sve obeležiti a da „Vuci budu siti a ovce na broju“, što bi se reklo, da svi budu zadovoljni. Teško… Po mom mišljenju. Sinoć gledam film o stradanju naroda i đaka u Kragujevcu, crno beli, glumci mladi iz onih doba, i onda u vestima, osvrt u smislu broja nastradalih, pa tako više niko ne pominje cifru od 6-7 hiljada, koja je figurirala dok je postojao sistem koji više ne postoji, već sada, voditelji kažu: „Ubijeno je više hiljada ljudi“… to znači može biti 2-3 hiljade npr. Tako da i ovaj „detalj“, dovoljno govori, koliko stvari još nisu izučene ni posle ovih 7 decenija od krvavih događaja.

У последње време, све чешће користим реч у "моје време", као да то моје време некоме сада нешто значи, поготово младим нараштајима.

Баш као и прича генерација старијих, пре мене, јер и они су имали неко своје време. Ја сам слушао од њих, то њихово време, нешто усвојио, а нешто из пристојности "саслушао" и пропустио на друго уво !, али и то је нешто, у односу на данашње генерације, које нису нешто расположене за слушање времена пре њих. Да не испадне, да сам строг и осуђујући, имам подељене осећаје, тј. део саслуша и нешто усвоји, а део младих, поступи слично као и Ја, када је слушао старије генерације, и није много се обазирао. Неко је рекао сигурно: "Шта овај маторац нама тупи, паметује"?... Осећам, по њиховим погледима, реакцијама, дозу нелагоде, дозу лица које је прегазило време, јер данас су нова схватања и стремљења, мени не баш схватљива. Често их посматрам, онако скенирам, радње и поступке како у јавном превозу, тако на улици, јавном објекту и тражим у њима "себе" и оно што бих ја урадио у датој ситуацији у бусу, на улици или на неком јавном месту, то не видим код њих, да би то исто тако урадили. Далеко од тога, да сви морамо бити исти, али је проблем или моја ширина погледа или њихова "ограниченост" и слаба моћ да мало даље виде ! Моји, и осећаји, ајде да кажем дела младих нису исти, немају исту манифестацију, и одмах помислим: "Да ли им мајке, очеви, баке и деке, нешто кажу и сугеришу, како се треба понашати и поступати" ! Мислим да не, или недовољно, али ни ти родитељи нису криви, јер раде, муче се по цео дан да прехране породице, те и то треба разумети.

Mirisi prošlosti dovoljno su jaki i postojani, osećaju se na svakom koraku i svako od nas, uzima, pamti... Seća se više lepih a manje ružnih stvari.

Generacije koje pamte ta prošla vremena, sada su u ozbiljnim godinama, žive sadašnjost a sa zebnjom u srcu, šta će doneti buduća vremena. Uređaj koji će nam pokazati kako će biti, i šta će biti, ne postoji, a vrlo je izvesno, da bi svako voleo "malo" da zaviri, šta će mu doneti neka buduća vremena. Ono što je izvesno i sigurno, je današnjica, koju svako živi kako zna i ume. Neko se lako prilagodio, nekoga i dalje zapljuskuju mirisi prošlosti (mogu slobodno reći, veliki broj ljudi), ostatak sveta živi neki mix svega toga.
Novo doba, donelo je gomilu noviteta, novih tehnologija koje (nove) mlade generacije sa lakoćom prihvataju, rešavaju i žive sa njima. Ipak, te mirise prošlosti, tu postojanost, mogu da osete naše bake i deke, pa potom roditelji, ali pitanje, koliko je mogu preneti na svoje potomke, svoju mladost, obzirom na izmenjene uslove života, tehniku i tehnologiju...

Na drvenim klupicama, sa mračkom noći, rađale se ljubavi, velike i male… Ima ih još, “drže” se, iako zub vremena čini svoje ali nema tu moć, da izbriše urezana sećanja, misli i uspomene na lepotu trenutaka, jedne mladosti i ljubavi…

Boje noći sa svojim čarobnim mirisima, prosto svetlucaju nad tim klupicama i mladima, dok se rađaju ljubavi… Velike i male… Čvrsto ušuškani zagrljajem, stopljeni jedno u drugo, osećaju kako srca kucaju i plešu po duši. Pod tim prijatnim okriljem mraka, pravila nikakva ne važe, niti ih sputavaju, da se vole, maze i paze. Rađaju se ljubavi uz prijatnu toplinu duša, uz neizbežan poljubac… Do mnoštva lepih, slatkih dodira usana.

To su trenuci kada se uz šapat reči, voli, zaljubljuje i gde “ćutanje” nije smetnja, već govori više od svake izgovorene reči ili rečenica. Tu prijatnu ćutnju, zamenjuju njihove misli, postupci, poljupci, dodiri tela… Prsti u kosi.

*****
… Sledi, kratak rastanak od tih drvenih klupica, odlazak iz svetlucavih noći, ka svojim kućama, onako zagrljeni u jedno telo, u jednu dušu… Pa do narednog viđenja.

Čovek, nekako, kako stari i ulazi u sad već ozbiljnije godine, tako mu u misli dođu, neki događaji, pojave iz mladosti, i onda sa ove tačke gledanja, pokušava naći neke od odgovora, zašto je nešto tako bilo, pa se okončalo.

Od dosta "veza i vezica" koje su prodefilovale kroz mladost i sa različitim težinama i "kvalitetu", što ozbiljne ili neozbiljne... Hm... Sad se pitam, da li u to doba, može i biti nešto ozbiljno, doba mladosti, brzog zaljubljivanja i odljubljivanja !
I... Tako, "uđem" ja u jednu vezu, sada se sećam sve kao kroz maglu i tako to krene, bili smo blizu življenja jedno od drugog, tj. delila nas je samo jedna ulica. Često sam dolazio kod nje, upoznali me njeni i onako delovalo je sve normalno. Izlasci u grad, povratak kući, praćenje i onda kad se na rastanku treba poljubiti: - Nemoj, pokvariću, šminku, ili ruž sa usni, tako nešto je bilo - !! Ja, onako miran, odem i raziđemo se, do sledećeg puta.

Lako reći, teško sprovesti... Unutrašnji nemir, pa nemir pod kožom čini osećaj napetosti a pojedinac se bori sa sobom ili drugima.

Borba sa samim sobom je teža od one stvarne "borbe". Taj unutrašnji nemir, čini nas razdražljivim, nervoznim i onda strada obično neko, ni kriv ni dužan, jer se tu zatekao i poslužio nam da na njemu, demonstriramo našu nemoć. Ta nemoć da se odupremo i kontrolišemo, budemo tolerantni i zakočimo na vreme, stvar je svakog ponaosob, urezano duboko u nama. Ipak, spoljni uticaji, imaju svoj deo "odgovornosti", usled kojih reagujemo, a inače ne bi to uradili.
Ko se to svakodnevno "stara" da gubimo sebe, postajemo manje osećajni i razumni ? Teško pitanje, i zadire duboko u sve delove društva, od politike one visoke do niske, pa do ljudi u našem svakodnevnom okruženju. Mehanizam odbrane - Da li postoji - zažmuriti pred svima, ignorisati ili se hvatati u koštac i tada svesno sebe iscrpljivati do konačne pobede ili poraza. Eh... Vredi li sve to, naših nerava, mira i ko je sve uspeo da istera na čistac !!