Slobina Pandorina kutija

U ove kasne sate, prijatne letnje julske noći, setih se jedne pojave koja i nije retkost današnjice.

Naime, reč je o osobama koje nisu imali "leba da jedu" i "nije imao pas zašta da ih ujede" i onda došli do bogatstva, materijalne nezavisnosti, što bi se reklo "sada imaju" ali ni to nije problem. Problem je što su zaboravili prethodno stanje, i nemaju više taj osećaj, a ispred njih stoji lice, siromah, koje su isto to oni bili, dok nisu "ojačali"....

To me jako nervira, ta zaboravnost i nemaština i potom, postaju neko i nešto i gubljenje osećaja da cene sirotinju.

Gotovo da nema čoveka, pa ni deteta, koji su boravili u prirodi, a da nisu čuli karakteristično kuckanje u drvo. To je “rad” simpatične ptičice zvane detlić, koja svojim kljunom kuca po kori drveta, u traganju za hranom.

Detlići su veoma rasprostranjene ptice. Ima ih u mnogim zemljama sveta. Postoji mnogo vrsta, a neke od njih žive i na našem tlu; među njima se ističe takozvani “šareni detlić”. U ovoj kratkoj priči, treba pomenuti još tri vrste ovih ptica: – zeleni detlić, prugasti detlić i američki detlić-.
Detliće možemo često da vidimo na drveću, na stablima, gde svojim kljunom traže hranu, uglavnom insekte, ne plašeći se mnogo od ljudi. Detlići prave gnezda u šupljinama stabala.

Hteo sam da napišem nešto lepo i letnje lagano, ali ne mogu, posle saznanja šta je ono čudovište uradilo devojčici i neki me znoj od besa oblio i ljutine sa pitanjem: Kakav mozak ima to čudovište, da uradi ono što je uradio ???
Ja to ne razumem, pa da živim 200 godina, nikada neću moći razumeti. Za devojčicu je slaba uteha, ali zatvorenici, posebno vole takve kad dođu među ostale zatvorenike... Za takvoga nema suda normalnog, i samo me zanima ko će da ga brani ? Ko će pristati da brani to čudovište ?

Neće vlast da vrati smrtnu kaznu, već važi onaj propis 40 godina, i onda malo mu skrate i iziđe, a ubijene više nema. Kakva je ovo zemlja, kakvi su to ljudi... ovo je neverovatno kakav je to um čoveka. Čovek da se zgrane od besa.

Nemam više reči šta da pišem, i ovo je previše, ali sam baš ljut i brzo kucam i ne zamerite. 

Ako pratite štampu, videćete, da se poslanik Meho, zalaže za ponovo ustanovljenje državnog praznika, misli se na 4. juli. 1941. godine, kada je doneta odluka da se počne sa ustankom protiv okupatora.

To je bio prvi, organizovani i sa odlukom donešen akt, po kome je narod pozvan da se digne na ustanak protiv okupatora i pomagača. U socijalističkom sistemu, pored 4. bio je i 7. juli i svi oni zatim po redu datumi, dizanja ustanka, po ostalim jugo republikama. To je trajalo, dosta dugo, i kako je koja zemlja izlazila iz jugo zajednice, sve je to poništavala a kod nas, se to praznovanje, ipak, duže zadržalo ali i potom prestalo sa praznovanjem. Sada kada je 75. godišnjica, setili se kako nemamo nijedan dan, kojim bi se obeležio, antifašistički otpor, i da je red, da na taj način se zahvalimo našim oslobodiocima, koji su svoju krv dali da bi Mi danas živeli u slobodi. Međutim, već istoričar Antić se buni, i traži da se i ostali pokreti uvrste i da se nađe nešto što će objediniti sve to, jer po njemu, ovako se dobija komunistički prizvuk.

Mislim... Šta reći, Lično nemam ništa protiv, da se ono što je bilo nekad, ponovo aktivira i obeležava. 

Možda ste znali a za one koji ne znaju, evo dva primera kako treba postupiti u ovim slučajevima:

1) Hleb
– Ne morate se mnogo sekirati ako ste zaboravili da kupite hleb. Tvrd hleb koji imate u kući biće ponovo upotrebljiv ako ga zatvorite u limenu ili neku drugu posudu i tako stavite u vrelu vodu.
– Svež hleb lako ćete seći ako prethodno nož zagrejete u toploj vodi.

2) Jaja
– Jaje uvek treba razbiti prvo u šolju pa tek onda ga pripremati ili dodavati nekom jelu. Tako ćete najlakše zaključiti da li je jaje pokvareno.
– Kuvano jaje ćete vrlo lako razlikovati od nekuvanog, ako oba zavrtimo na stolu, kuvano jaje se okreće ravnomerno i brzo, a nekuvano jaje posrće.
– Zapamtite da belance od jajeta koje je razbijeno morate potrošiti istog dana, jer ono se raspada i postaje otrovno.
– Sadržaj vitamina u jajima nije uvek isti. Leti ona imaju deset puta više vitamina nego zimi.

*******
Na kraju ovog kratkog osvrta, ostaje utisak, da nešto smo i znali ali nešto i nismo, pa je saznanje dobro došlo…

Počinje Egzit, još jedan u nizu za sve ove prohujale godine. Iako nisam ljubitelj te vrste muzike, opšti je utisak je da se nametnuo i uspeo da pridobije svu potrebnu logistiku, kako sa lokala, tako i sa najvišeg mesta, sa državnog nivoa.

O kvalitetu muzike, izvođačima, teško da mogu nešto reći, jer nisam u tom fazonu, pa se neću ni truditi komentarisati. Očekuju se četiri dana manifestacije, sa puno mladih iz svih krajeva sveta, sa otežanim javnim prevozom a posebno strpljenje traži se od radnih ljudi, koji neće tako lako stići do svojih radnih mesta. Neko će ići i ranijem polasku u odnosu na ono uobičajeno, kako bi stigao na vreme do svoga radnog mesta. Za to vreme, kroz staklo autobusa, posmatraćemo mlade, kako se valjaju po prašini, spavaju, teturaju se, uz gomilu smeća koju ostave za sobom.
To su mladi iz onih razvijenih zapadnih zemalja, gde kultura cveta i gde nema papirića bacanog po njihovim ulicama, dvorištima i parkovima, ali ovde kod nas sve može... Sve prolazi i dopušta se upravo ono što u svojim uređenim zemljama ne bi ni pomislili da rade.

- "Dušo, da li me sanjaš... Dođem li ti u san"... ! Često duša, duši postavlja pitanje sa nadom da će čuti potvrdan odgovor.

- Ipak, ne... Nisi mi došla u san ali u san mi dođe Šef sa posla. Nešto je hteo, ali sve kroz maglu ali eto, umesto duše, u san je ušao pretpostavljeni... Inače retko sanjam, skoro uopšte ništa ne sanjam, tj. bar mislim da ne sanjam, ili sanjam a da to i ne znam. Obično ujutru kad ustanem, o snovima ne govorim jer nisu bili ili nisu bili dovoljno upečatljivi da bi ih se sećao. Sanjamo nekad ali i češće iz razloga ako smo nešto taj dan radili, pa bili pod utiskom toga, ili smo nečim opterećeni, pa nam se to pojavi u nekom obliku sna. Ono što je obično, jako i upečatljivo, to nekako ujutru i zapamtimo, a ono što je manje bitno ili nebitno, toga i nema u memoriji.

Vrlo sam razočaran kako se pristupilo obeležavanju bitke na Kozari ove godine. Ne sećam se nešto ni ranijih godina, ali ova prođe nekako bledo i otužno.

Naime, lično sam očekivao da puste film Bitka na Kozari, i na taj način daju svoj skroman doprinos godišnjici bitke i stradanju naroda. Neću pominjati brojke, ali svako ko želi može da izgugla te podatke i vidi stravične cifre i stradanje nedužnog naroda, dece, žena i staraca. Ako ništa drugo, eto, zbog njih vlast mogla je pustiti taj film i tako dati kakav takav doprinos.Ostali su gluvi i nemi, a ono što me lično još više čudi, to su reakcije boračkih organizacija. Nigde ih nema, ćute kao da su svi borci pomrli i da ih nema više ? Danas sam poslao mejl Subnor-u Srbije i izrazio vid molbe i protesta zašto nisu ništa preduzeli da se bar tim filmom, podseti na stradanje i obeleži godišnjica. Ne verujem da ću dobiti odgovor, ako to iko tamo bude i čitao.

Na ovaj način šalje se loša poruka od onih koji treba da rade suprotno i da neguju tu prošlost, koja je takva da je sa dosta prolivene krvi, izvojevana sloboda, u kojoj smo uživali posle 1945 godine i sada. Zar je moguće, da prolivena krv, nije bila dovoljna, da se jednim, starim, istrošenim, crno belim filmom, to pokaže...

Izvinjavam se, dosta sam uzbuđen i nervozan, pa kucam jako brzo, bez neke posebne pripreme i moguće da ima i grešaka, ali sam, jako ozlojeđen, ovakvim pristupkom, onih koji su dužni da prate istoriju i čine da bude dostojno predstavljena.

Šegrti su u nas, osobito u Srbiji i u Bosni kao pravi robovi. Oni nose vodu, cepaju drva /kod gdekojih majstora idu s konjem u šumu te i seku i donose kući/, lože vatru, peru sudove, mese hleb, peru košulje, zabavljaju decu, timare i poje konje itd...

Kad koji ovako nekoliko godina posluje, pa dođe u kuću nov, onda onaj novi ovog zameni a ovaj stane tobože raditi oko zanata. Kad majstor ide kud trgovine radi, zamenjeni šegrt ide pred njim pešice, pa kad pred hanom sjaše s konja, šegrt valja odmah da ga izvoda, potom namiri i nadgleda kao i kod kuće, pa ujutru kad hoće da polaze, opremljena pred majstora da ga izvede.
Kad šegrt dođe na zanat, majstor mu između ostalih nauka kaže i to da nije zato zanat npr. kod terzije skrojiti i sašiti aljine, nego da je zanat i vatru naložiti i jelo zagotoviti itd...

Na osnovu ličnog, bogatog iskustva, vozeći se svakodnevno gradskim autobusima, smatram se pozvanim da ukažem na neke stvari koje su od značaja u tom smislu.

Sve češće u autobusima viđamo mlade, pa i male, kako se voze, putuju, bez pratnje. Često se autobusom ide u školu, na treninge, na sastanke raznih vanškolskih aktivnosti: časovi muzike, jezika i slično. Prirodno je i normalno što se u tim prevozima kao putnici mogu sresti i još nedorasli. Zbog tempa života roditelji ne mogu uvek da prate svoju decu, zato je važno, kako se ta deca voze i umeju li da koriste javni saobraćaj i postupaju po pravilima.
Pre svega, pri ulasku u javni prevoz, nemojte se gurati i ići preko reda. To samo usporava ulazak, a nije ni lepo kada se vide dečak ili devojčica kako bezobzirno odbacuju starije, pa i stare putnike da bi oni ušli preko reda. Istina, ovo više spada u lepo ponašanje. U autobusu ili tramvaju, očekuje se da se ustupi mesto za sedenje starijem, a ti što ustanu, treba da se dobro drže za držače tokom vožnje. Ne bi trebali da se guraju, zadirkuju, već da se drže za držače, pošto vozač nikada ne može da predvidi kada će naglo zakočiti, i tad može doći do povrede.

U sezoni 1958/59. Crvena Zvezda je dobila prvenstvenu utakmicu s Partizanom ( 3:2 ) igrajući sa 10 igrača ( isključen Kostić ). Mesec dana kasnije pobedila je Zvezda i u prijateljskom meču ( 1:0 ). Samo ovoga puta Partizan je igrao sa deset igrača ( isključen Vasović ). Za razliku od prve utakmice Partizan je sa igračem manje bio bolji protivnik, i u većem delu susreta držao je 11 zvezdaša sabijene na njihovom polju.

Vidiš, Lazo! – obrati se po završetku meča ove prijateljske utakmice Jusufi halfu Crvene Zvezde Tasiću. – Razlika između vas i nas je u tome što smo mi sa vama ravnopravni tek kad smo sa igračem manje. To je pravi odnos naših snaga! Ali razlika je, ‘Jule’, još u nečemu – odvrati mu Laza. U čemu? Pa, znaš, ‘Jule’, razlika je i u tome što kad mi igramo sa 10 a vi sa 11 igrača, onda mi opet dobijamo!! 

… Na Ševinu poljanu je prvi stigao kapetan. Nekoliko minuta kasnije u kočijama se dovezla i Elena. Svedoci su ih već očekivali. Pokušali su da ih odvrate od dvoboja! Uzalud. Elena je bila uporna, a kapetan nije hteo da se izvini.
Sve se odvijalo po utvrđenom redu. Elena i oficir su prihvatili oružje i okrenutih leđa stali jedno uz drugo. Čekao se znak da svako krene u svom pravcu. Posle desetak koraka kapetan i Elena su se okrenuli licem u lice. Oficir je prvi podigao oružje i opalio. Svedocima je zastao dah…
Devojka je imala sreću – metak je pogodio u levu ruku. Jedan od svedoka je prišao da joj pomogne, ali ga je ona presekla ledenim pogledom.
– Hvala, nije potrebno, nastavimo!
Sada je bio red na nju da puca. Kapetan je stajao opušten. Bio je uveren da će devojčin hitac završiti ko zna gde.
Elena je polako podigla revolver. Poljanom se prolomio pucanj. Kapetan se uhvatio za grudi i zaneo. Sa nevericom je gledao u suparnika. Hteo je nešto da kaže, ali se srušio. Svedoci su pritrčali. Mladi oficir bio je mrtav.

Jedna stara hronika beleži događaj iz 1841. godine. Odigrao se u Minhenu u salonu jednog aristokrate. Na sedeljci je bilo nekoliko muškaraca i žena. Muškarci govore o politici a žene ne obraćaju pažnju na njihov razgovor osim jedne. Elene Vespuči… ona je čula kada je mladi bavarski oficir rekao: – Italijani su lenji. U ratu su velike kukavice.
Elena, rođena Italijanka, ćerka firentinskog patricija Čezara Vespučija, i direktni potomak slavnog moreplovca Ameriga Vespučija – se trgla. Rumenilo joj je, oblilo lice. Nije mogla da otrpi uvredu. Okrenula se i prišla oficiru.
– Gospodine, čula sam nimalo lepo mišljenje o Italijanima. Umeju oni da se bore, i to dobro! Sigurna sam da se nijedna njihova žena ne uplašila dvoboja s oficirom kao što ste vi ! Namerno je to govorila da je svi čuju i to glasno. Gosti su se zaprepašćeno okrenuli. Mladi oficir se u prvi mah zbunio, ali se brzo pribrao i odgovorio:
– Žao mi je što ne mogu da vas izazovem na dvoboj jer ste žena, a žene nisu vične oružju ! Zato zaboravimo…
– Ni govora ! – ostala je uporna Firentinka. Gospodine, kapetane, ja vas pozivam na dvoboj ! Ako ne pristanete, znači niste govorili po čistoj savesti. S kapetanovog lica, nestalo je osmeha, a nije imao više kud. Morao je da prihvati izazov. Određeni su svedoci i izabrano oružje. Dvoboj revolverima zakazan je sutradan ujutru u šest sati na Ševinoj poljani izvan grada. Elena Vespuči se zatim pozdravila sa domaćinom i napustila sedeljku. Ostatak večeri protekao je u temi oko predstojećeg dvoboja između ugledne Firentinke i kapetana. Niko nikada nije čuo za megdan žene i muškarca oružjem.