Slobina Pandorina kutija

Danas sam u vremenu od neka dva sata obavio tri važne stvari...Prvo sam otišao kod stomatologa i završio sam zub koji je bio pod lekom, potom sam otišao u Glavnu poštu da uplatim taksu i da tu uplatnicu odnesem u Osnovni sud u N.Sad...Na prilazu sudu, vidim policijski kombi i džip a na ulazu dvojica policajaca ili žandarma, naslućujem da se nešto dešava i da je neko sa one strane zakona doveden u Sud..odlazim na šalter da predam uplatnicu kao dokaz o uplati ali me službenik šalje na prvi sprat da iskopiram...na putu tj, samom ulazu u kopirnicu, prilazi jedan policajac i reče odlučno..."bomba je postavljena" napustite zgradu...uspevam da se uvučem na brzaka i kopiram taj primerak...žurim dole da predam uplatnicu, narod polako izlazi, imam sreće, šalter još radi...To završavam i krećem ka izlazu..

Ono što je interesantno, nema panike, nekako sve je ležerno, opušteno se ide ka izlazu..narod disciplinovan, što je za pohvalu..Ispred Suda, dosta sveta...stranke, zaposleni..prolaznici sve se to pomešalo..Ide jedna baka sa dekom i kaže, "izgleda da je neki mafijaš doveden"...Pogledam na sat..vreme 12.30 h...Šta će se dalje dešavati, ne znam, obzirom da sam stigao u stan..

..Novinar je ubio novinara.Vodja radikala vodju liberala. Jaša - Mišu Dimitrijevića.Srbin Srbina..srpska posla..

Rivalstvo je okončano davne 1890 god. na staroj žel.stanici Novi Sad i to lovačkim nožem.Kad su svi oblici mržnje iscrpljeni, ubačeno je pismo ćerke Svetozara Miletića, a potom Jašine supruge..Miša dolazi do teksta, deli ga na čitanje i prepisivanje, na uveseljavanje a time i pothranjuje Tomićev gnev.Sevnuo je nož u odbranu ženske časti...

Senka sa Jaše Tomića i radikala nikada nije nestala, ni posle 6 god robije, niti posle njegove smrti..ni danas kada ima i ulicu i svoj spomenik...ni lik Miše Dimitrijevića nikada nije povratio stari sjaj...i on ima ulicu, ali nema naslednika...ni u politici, ni u novinarstvu ni u parlamentu..

Srpska poslu su srpska posla i ona se nastavljaju i danas...ali Danas srpska posla su i nečija druga posla. 

Nije lepo čitati tudja pisma...ali šta reći za one koji su stavili jedno privatno pismo, tudje pismo u novine..?? Problem je daleko dublji, jer govori o sveopštoj eroziji morala u društvu, gde već ništa sveto nije..o moralu novina i ljudi koji u njima rade..Pošto neću da učestvujem u nečasnoj raboti, kompletno pismo neću objaviti već samo jedan deo....piše Vuk, Princu...

...."Šokiran sam vešću da ne dolazite..Vi ste dali kraljevsku reč, reč jednog Karadjordjevića...Nas iz demokratske opozicije doveli ste u položaj političkih infatilaca..Vaša čast i vaša ozbiljnost su u opasnosti.

Srbija se pripremala da Vas dočeka, a Vi je varate..to vam naš narod nikad neće oprostiti..ako ne održite reč, sa Vašim kraljevskim ambicijama je definitivno gotovo..Vaš otac je 1941 god bio dete, ali mu Srbija nikada nije oprostila što je pobegao od rata..Vama se pružila nebeska prilika da grešku Vašeg oca ispravite..a Vi ne samo da tu priliku odbijate nego činite neoprostivu grešku, kao i Vaš otac 1944 god kada je izdao generala Mihajlovića i podržao komunističkog diktatora.Vi sada izdajete demokratsku opoziciju i većinu svog naroda, prihvatajući savete komunista i radeći u njihovu korist..."

I tako dalje...i tako dalje...Ovo je sasvim dovoljno !!! pazite ovaj Vukov biser.."prihvatate savete komunista"...E, sad šta bi bilo kad bi bilo...Da li bi Vuk ovo smeo u lice da "saspe" prestolonasledniku da se slučajno, ipak pojavi u Beogradu..da li bi Vuk "progutao" sve..Vuk mu čak daje šansu !? jer kaže.."Nadam se da ćete ipak doći i time spasiti pre svega Vašu čast i čast prezimena koje Vas obavezuje".. 

Kraljevska kuća niti može, niti sme, ulaziti u medjusobne, stranačke razmirice...

Jučerašnje obeležavanje Nato agresije, u odnosu na prethodne godine, prošlo je dosta bledo...počev od novinskih kuća pa do reakcije nadležnih..sve je proteklo nekako bledo, u stilu, ajde reda, radi da se obeleži..nažalost..

Kao da smo zaboravili šta su nam sve uradili ili sada moramo drugu pesmu da pevamo...!! i da se ne zameramo našim tada krvolocima a sada "prijateljima"..gde su oni mitinzi, gde su one osude zločinaca od pre neku godinu ?? sve se to sada izgubilo, i otupilo "oštricu"...sada smo meki kao pamuk i kao da savijamo kičmu pred jačim...zar ne !!!

Mislim da je samo Politika imala petlju da objavi u povodu agresije, a ostali su se bavili dnevnom politikom i naravno Šarićem ali u delu koga će dotični "potkačiti" od političara i da li će reći, skim je šurovao...eto, to je bilo važnije u medijima od nato agresije...šta ćete..na čega smo spali...

Sem polaganja venaca i po koje reči, izostala je snažna reakcija i jasna osuda učinjenog...ali mislim da je svima jasno, zašto je to tako...isuviše jasno..

Srbija je mala...ali da li se toliko mora saginjati...mora li... pitanje za sve, od običnog čoveka do vrha države...ps...u portalu Kolumnist više je rečeno nego u svim novinama zajedno kad se spoje skupa....da se razumemo, nastojim biti realan i nije mi cilj da nekog hvalim već da istaknem onako, kako jeste.

Ako uzmemo period od 100 godina može se reći da su neka zvučna imena lepo govorila o srpsko-albanskim odnosima, pre svih u svoje vreme Dositej Obradović,pa Marko Miljanov...a posebnu ulogu ima socijaldemokrata Dimitrije Tucović i njegova kritika osvajačkih težnji Srbije ka Albaniji 1914 god što će dpvesto do mržnje i poremećenih odnosa dva naroda.

U Prvom svetskom ratu i Albanskoj golgoti sve je poznato... njihov šef omogućio je slobodan prolaz srpskoj vojsi naredivši da se ne napada, a u Drugom svetskom ratu zajedno su komunističke partije ratovale...Brojni su primeri zajedništva i junaštva ali su u javnosti ostali upamćeni Boro i Ramiz...život su dali za slobodu, zagrljeni streljani...ostali su simboli bratstva i jedinstva dva naroda...Medjutim to bratstvo trajalo je do 1981 god, tj godinu dana nakon smrti Tita stubovi jedinstva počeli su da popuštaju...one albanske demonstracije...i tako redom...

U to doba svaka repubilika po jednu godinu davala je Predsednika ...bilo je to kolektivno upravljanje zemljom..i mislim da je taj voz da se odnosi poprave, protutnjao baš u tih godina kolektivnog rukovodjenja...deset godina je prošlo a moglo se dosta uraditi...posle su došle 90 te godine i kasnije, ali kad kola krenu nizbrdo tu nema zaustavljanja....dolazi sada 2013-2014 godina i stvari kreću sa mrtve tačke....vreme koje je izgubljeno a to je dobrih 30 godina sada se proba ublažiti...

Pregovara se, razgovara se...ima dijaloga, niko nije ništa potpisao u smislu gubitka teritorije, nastoji se zaštiti srpski narod koji tamo živi kroz svoje institucije...sve oči uprte su u Srbiju, oči Istoka, zapada..oči domaće javnosti....ali nikom se ne gura "prst u oko"...sada jedan novi, mladi socijaldemokrata pokušava da reši Kosovsko pitanje i da se uspostavi trajni mir medju dva naroda...

Da li će uspeti, zavisi od mnogo toga, ono što je sigurno moderni socijaldemokrata ima energije da se uhvati u koštac sa izazovima koji su pred nama.

Taman su se rešili Turaka kad ono dodje okupacija Austrije i to 1878 god i potraja ravno 40 godina...od te jeseni do jeseni 40 godina kasnije..Odnosi si se na Bosnu i može se reći da je ta okupacija bila "mekša" u odnosu na tursku.Srpske novine nisu mogle dolaziti u Bosnu jer je bila hermetički zatvorena...ipak Srbi su našli način da dodju do toga.Knjiga je najviše dolazilo iz N.Sada i Pančeva.

U to vreme se i srbovalo, pevalo se "poletela dva andjela".."sa Avale kliče vila Srbija je majka mila".."po Bugarskoj krv se lije"...ali to je moglo samo zato jer tadašnja politika Srbije bila u savezu sa Austrijom.Kralj Milan i princ Rudolf bili su intimni prijatelji..Jedino je bila kažnjiva "uvreda veličanstva"...Tada je važila deviza.."plati ti švabi porez i služi mu vojsku pa pevaj koliko hoćeš".

Medjutim "sve što je lepo, kratko traje"..ova "sloboda" trajala je dok su na vlasti bili Obrenovići.Čim je na presto došao Petar I Karadjordjević, prilike su se zaoštrile...dolazi do Carinskog rata izmedju Srbije i Austrije, i život u Bosni osetno je poskupeo, a politička situacija zategnutija..

Na području Novog Sada živim već šest godina i u sklopu toga svakodnevno koristim gradski prevoz.Nema dela grada koje nisam obišao i upoznao sve linije kretanja.Medjutim ono što me nervira su dve stvari a to je glasna priča i telefoniranje u busu i to naročito u jutarnjim satima.

Putujem ka poslu oko 06.30 ujutru i kad čujem u to doba glasnu priču a ima pojedinaca prosto me bes obuzme..ama ljudi, rano je, neki još dremaju, oči pospane, ali ne vredi...priča na nivou, a sada najviše o politici...te ovaj rekao ono, pa kako, pa zašto...tek to me izludjuje..ima još manje od mesec dana pa ćemo nekako izdržati.

Telefon je posebna priča...zvoni i čovek se javlja,,,"alo, ko je to ?..aloo...i to sve ječi u busu...kako bre nemaju osećaja za ostale putnike...svako misli na sebe i ne haje mnogo..Umesto da se diskretno jave i kažu.."u gradskom sam, javljam se čim izadjem" i to bi bilo sasvim dovoljno ali džaba...nije mi jasno, kako ne pomisle, zašto bi to neko sem njih slušao !! zašto Mi svi moramo da slušamo koje čega !!...kad se vozim, zašto da slušam nečije duge telefonske razgovore a i ti što pričaju, to je sve glasno...kao da su sa planine sišli..

Ne znam šta više reći...moram bus koristiti i nemam mehanizam da se odbranim od tih dveju stvari..U banci gde obezbedjujem telefon je zabranjen pa možda je i to razlog što me zvonjava nervira jer čim zazvoni u busu odmah se "trzam"..profi deformacija...