Slobina Pandorina kutija

Ako neko možda misli da imamo mnogo poreza, prireza i taksa, neka pogleda oko sebe. Naš najbliži sused, Italija, u svakom slučaju je ispred nas.

Nedavno je na Apeninskom poluostrvu poskupela šoljica kafe u restoranima i kafanama. Neko se zainteresovao šta je tome uzrok, i imao je šta da vidi. Utvrdio je da na cenu šećera i kafe utiče – 49 raznih dažbina.

Dvadeset stupaju u dejstvo već prilikom uvoza. Da pomenemo samo neke: uvozna licenca, carina, administrativna taksa, porez na promet, doprinos za statistiku, porez na materijal za džakove, carina na džakove, taksa za iskrcaj, taksa na osiguranje i najam… Petnaest dažbina dodaju se ovome kada kafa i šećer prelaze u ruke trgovine, i još osam kad kafa počne da se kuva.

Na zdravlje !

Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.

Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.

Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti...

Evo još jednog sećanja na vreme koje se nikad više neće vratiti. Reč je o našem gunđanju, nezadovoljstvu, te je zdravi narodni humor sastavio sledeću priču:

Pred novu 1970. godinu, pošao gospod bog lično da obiđe državnike sveta. Prvo je naišao na snuždenog Niksona i zapitao ga šta ga toliko brine. "Vijetnam" - plačno će prvi čovek Amerike. Bog se samo nasmešio i rekao: sredićemo to. Onda je otišao u Moskvu. Tamo je Kosigin sedeo na vratima Kremlja i hukao od muke. "Šta je tebi?", upita ga bog. "Kinezi, baćuška". Bog se samo nasmešio i sredio sve za tri sekunde. A kad je stigao u Beograd, video Mitju Ribičiča, kako sedi na stepeništu zgrade Saveznog izvršnog veća i plače. "Ako si bog, kaži mi šta da učinim da Jugosloveni jednom prestanu da se žale i gunđaju!" - zavapio je naš predsednik vlade. A bog se počešao po glavi i seo pored Ribičiča. Pa počeo i on da plače.

**** Bog je našao rešenje za Ameriku i Sovjete ali za Jugoslovene nema pomoći, već se solidarisao sa našim državnikom :)

 Inspiraciju za tekst dali su mi političari, kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa, posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć...

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst koji će, nadam se, privući pažnju učesnika na forumu. Pre dve godine, dok sam radio u banci kao obezbeđenje, jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz njene šake, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina tako da je za svoje godine imala stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a ona, naravno, to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola... Prisutni su se smejali dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.

 Сиромашни шкотски сељак радећи на њиви, зачуо је запомагање из оближње мочваре. Потрчао је и из живог блата извукао непознатог дечака. Сутрадан је видео кочију испред своје куће. Господин из кочије је дошао захвалити и наградити сељака. Сељак је одбио новчану награду, али понуду захвалног оца да одведе сељаковог сина и омогући му школовање није.

 Тема о којој ћу да кажем коју реч, веома је болна, не толико за читаоце колико за оне које се директно тиче. Овога трена, уз бол у глави покушавам се осврнути на време када се то дешавало и покушати схватити околности…

Реч је о несталим бебама, о украденим животима тих сићушних бића. Имао сам идеалистички приступ ка 1980. годинама, сматрајући те године као златне…             Баш те 80. године. Сада сам помало разочаран, јер сам живео у уверењу сасвим другачијем, лепшем и срећнијем. Клупко несталих беба почело је да се одмотава и ко зна каквих ће све бити потреса. То се можда још не може наслутити али истрајност унесрећених родитеља да дође до истине, сада је већа него икада.

Текст пишем инспирисан истинитим догађајем једне породице и сазнањем да своје новорођенче (сем код порођаја) више никад нису видели. Све се то дешавало пре више од три деценије, а сада када чујем неке новије приче, све ми некако личи, једна на другу. Сценарио је готово исти. Дете рођено здраво и право, мајка га доји, затим долази лекар у неко доба ноћи и саопштава да беба мора у Београд због „компликација“, одлазак у Тиршову и на крају све се завршава у Заводу за превремено рођену децу. Мајка остаје у породилишту уместо да и Она иде са „болесним“ дететом, што је требало урадити али није. Два дана касније, пошто су млад брачни пар „ишетали“ на релацији: – Тиршова – Институт за мајку и дете – Завод за превремено рођену децу –  сазнају да детета, рођеног здравог и правог више нема и да је преминуло. То су им саопштили на тој трећој адреси у низу који сам навео. Туга, очај, неверица и тражење да виде своју бебу,  да је однесу и сахране, остали су без резултата. Нису им ништа омогућили, нити да виде бебу, нити да обаве погреб уз образложење да ће се Они за то побринути, да се тако изразим простим речима.

Потом су настале потраге за документацијом у вези свега тога и дошло се до поражавајућих чињеница. Једино што има тачно је оно да се дете здраво породило, а све после тога је гомила пропуста. Евиденција катастрофа, запуштена и „неусаглашена“ јер и овде се показало да нема савршеног злочина. Онај ко је то урадио морао је да сложи коцкице уверљивије, „да нема сумњи“ како би прича „прошла“. Када су укрстили те папире и податке о сахрањеним под тим датумом и именом, те бебе тамо нема.

Више од тридесет година је прошло, а за то време породица је доживела велике патње, трауме, стресове и на крају се разболела,  да су постали инвалиди. Живот упропашћен у тој борби за истину која је трајала више од тридесет година. Ово је велики шамар за државу и оне државе које су настале после распада те где се све одигравало. Тек сада се клупко одмотава и то да није било притиска унесрећених родитеља, највероватније да ништа и не би било. Оно што је држава спремна да уради, а и то је било повуци-потегни уз гомилу правних радњи и позивања на европске прописе, је да исплати 10.000 евра на име одштете за сав бол и патњу настао у те три деценије.

На крају остаје још једно питање: Шта даље и где су та деца а прошло тридесет и кусур година. То је остало да родитељи сами истражују и наставе борбу да сазнају где су им деца… То су сада „бебе“ од 30-35 година, са изграђеним животима, који познају те родитеље који су их отхранили и сада треба да се појави мама или тата (биолошка) и каже: „Сине мој, или кћери моја“… а то дете, тај одрастао човек или жена, сасвим су из неке друге приче.

Држава се очигледно искључује из овога другог дела приче и износом од 10.000 евра решава проблем те патње, бола и толико сматра да вреди ЈЕДАН УКРАДЕНИ ЖИВОТ.

 Legenda makedonskog i jugoslovenskog glumišta, Petre Prličko rodjen je u Velesu 1907.godine. Kao šesnaestogodišnjak, napušta gimnaziju i rodni kraj i priključuje se putujućoj pozorišnoj trupi Mihajla Lazića. Počeo je kao rekviziter i statista, provodeći više godina po raznim putujićim družinama.

 Ako zbog vetra ne može da se peca pomoću plovka, već samo  s olovom na dnu, teže je utvrditi da li je riba zagrizla. Postoje različiti načini da se to sazna.

Na primer, dobro može da posluži spajalica koja se provuče kroz olovo i obesi na najlon, između dve karike na štapu.

Na slici je spajalica i način upotrebe za svrhu pecanja :)

Ljudi ne vole teme koje se tiču bolesti. Ne kažem da ih ne čitaju, ali svakako nisu nešto što im naročito zaokupljuje pažnju. Tu i tamo iskoče tekstovi toga tipa koji su ipak dosta sumorni, te bude osećanja kako je nekome teško i svako sebe tu negde pronalazi. Tada uvidi da i ono što njega tišti ipak nije ništa naspram onoga što pojedinci imaju i sa čim se bore.

Dugo sam razmišljao o načinu kako da pristupim pisanju ovog teksta imajući u vidu svu složenost materije kao i načine kako se pojedinci nose sa istom. Svedoci smo u već dužem vremenskom periodu da se narod leči putem društvenih mreža. Najagilniji je svakako Tviter, koji ima svoju neku težinu prohodnosti u široke mase i svakako u osobe koje su od uticaja i veza. Znate i sami, da „tamo“ ima raznog sveta: Od običnog čoveka, do onih mnogo upućenih, preko sportista, glumaca, novinara do neizostavnih političara i lica na visokim položajima. Sve ovo ne pišem da bih tu mrežu reklamirao već zbog toga, što ljudi, na taj način traže rešenja za svoje zdravstvene muke koje su ih snašle.

Osoba o kojoj pišem, nema Tviter nalog i nije u tom stadijumu da traži pomoć putem te društvene mreže, ali ozbiljnost bolesti tu je na pragu.
……… “ Zdravo, šta radiš“… „Jel možeš da mi doneseš cigarete, nemam ih više, dođe mi da ujedam“… i tako unedogled. Iza sebe ima dugačak pušački staž koji danas uzima svoj danak. Uveliko se nalazi u šestoj deceniji života ali zdravlje je počelo da popušta i sva ozbiljnost tu je ispred nje. Nisu samo cigarete uzrok nedaća, već ima tu i naslednog faktora, pa u toj kombinaciji, sadašnje stanje upravo to oslikava. Posmatrao sam kako mnogo puši. Za kratko vreme napuni se pepeljara, skoro da pali jednu za drugom i za pola sata puna pepeljara ostataka, tih ispušaka. Bilo mi nezgodno da brojim te opuške, jer to mu dođe kao kad nekome brojiš zalogaje, ali svakako nisam mogao ostati ravnodušan, gledajući kako neko sebe SVESNO ubija. Sada me malo i grize savest, jer sam na indirektan način i Ja tome doprineo, kupujući joj cigarete ili donoseći (možda lepše zvuči) i na taj način doprineo da naruši zdravlje. Mada sam joj uvek govorio da ako ništa drugo smanji broj cigareta na najmanju meru. Uvek je govorila, da mora, i da oseća da škodi, ali nikako do „realizacije“ nije dolazilo. Potom su došla teža vremena, cigarete poskupile, pa se prešlo na kupovinu duvana, te motanje, i pravljenje na onu mašinicu. Tako je bilo jeftinije jer su ove „moderne“ postale skupe, jer za tili čas se popuši jedna paklica. U jednom trenutku došlo se do momenta da više nema kraja.

Nalaz lekara je angina pektoris, pa nešto kod srčanih zalizaka nije u redu, te treba da se ispita srce, vuče kateter itd… Pluća isto loša od tih prokletih cigareta. Ne može da se popne ni na prvi sprat a da se ne zadiše i ne optereti. Nisam imao snage da je do kraja saslušam, ali ovo je poslednji momenat da ostavi te proklete cigarete koje su, još više doprinele stanju u kome se nalazi. Deluje dosta uplašeno, zabrinuto. Ja imam osećaj griže savesti, što sam joj uopšte donosio cigarete i na taj način doprineo da naruši zdravlje.

Rastali smo se uz savet, da ako već ne može da ostavi duvan, da bar smanji. Ako pušiš 20, smanji na pola paklice, pa onda tu polu isto ispolaj i tako postepeno ostavi duvan. To sam joj rekao kao savet, dok sam krajičkom oka, snimio vrh kutije cigareta u džepu…
Nevešto je pokušala da ugura u mali džepić, da se ne vidi, ne toliko od mene, koliko od kolega na poslu da ne vide.

Tekst sam napisao inspirisan stvarnom situacijom jedne bliske osobe u nadi da će smoći snage da baci taj duvan i krene u zdraviju budućnost, da se tako izrazim.

 Jedan sovjetski pčelar je negde pročitao da se u košnici mogu izleći pilići. Naime, ako se jaja koja se nisu na vreme izlegla stave u košnicu, pod dejstvom temperature u pčelinjem gnezdu u vreme hranjenja potomstva, koja je istovetna s temperaturom kvočke, izleći će se pilići. Pčelar je to pokušao i uspelo mu je.

Na slici su pilići izleženi u košnici, a pored je, kao dokaz, podignuti ram.

Poljoprivrednik Miodrag Antić je o ovom fenomenu obavestio i veterinare, koji imaju svoja mišljenja o ovome, ali ne mogu biti potvrđena dok je krmača u životu. Po svoj prilici reč je o nekim anatomskim anomalijama, koji se utvrđuju prilikom pregleda mrtve svinje. Međutim, vlasnik krmače – rekorderke – ne želi da se odrekne, tj. zakolje, tako da istina kako se krmača mogla u razmaku od desetak dana, da se dva puta oprasi, ostaće tajna, bar još godinu dana.

 Kopajući po tavanu roditeljske kuće u cilju da pronađem zanimljive sadržaje, naleteo sam na jedan časopis, koji je izlazio pre više od 40 godina. Sada mi nije poznato da li još postoji.

Jedan američki satelit, koji se koristio u pomorskoj navigaciji za tačna određivanja gde se nalaze brodovi na pučini, otkrio je grešku koja je postojala godinama. Naime, ustanovilo se da je pravi položaj centra britanske kolonije Hongkonga za 240 metara dalje od onog koji je označen na postojećim geografskim kartama.
Sada su koordinate centra Hongkonga ovoliko precizne: 22 stepena i 16,903 minuta severne geografske širine i 114 stepeni i 9,493 minuta istočne dužine.

Setih se jednog događaja iz bliže prošlosti. Noć je, smena gotova, čekam gradski prevoz..

Nekako nađoh slobodno mesto i prosto se sruših na onu stolicu od umora. Gledam u neku tačku onako u prazno, reklo bi se da nešto meditiram. Pored mene stoje dve žene i počeše priču oko posla i svakodnevice, kako se koja snašla. Na to će jedna kao iz topa: „Kako je bilo, sada je dobro, pružam se koliko mogu i na svu sreću nisam u kreditu i podstanarima“ !!
Te reči, nisam u kreditu i podstanarima, ošinuše me kao bič, i brzo me vratiše u stvarnost. Diskretno je pogledam i vidim ulovila mi pogled, pogled, očajnog čoveka koji je baš to… U kreditu i podstanarima.

O ovome sam pisao u nekim ranijim prilikama u kontekstu dečje prošnje ali i odraslih lica koje prose po ulicama, trgovima, autobuskim stajalištima i na ostalim javnim mestima gde je frekvencija ljudi veća (crkve, veliki marketi, pijace). Pomislio sam u jednom trenutku da ta pojava polako počinje da bledi i da se centar pažnje preusmerava na narodne kuhinje i čeprkanja po kontejnerima, ali sam se prevario. Nekako su ovi vidovi siromaštva sada spojeni u „jedno“  što čini jako tužnu i ružnu sliku o zemlji koja za strateški cilj ima ulazak u Evropsku uniju.

Više puta sam davao licima koja prose, a nekad, ni sam nisam imao dovoljno, ali iz oskudnog novčanika, davao sam po 20-50 dinara. Slično mi se desilo i pre par dana, odlazeći u rodni grad. Sam odlazak nije počeo dobro, jer sam zbog velikih vrućina rešio da odlazak na bankomat zamenim time što ću kartu kupiti putem davanja kartice na terminal. Međutim, baš toga jutra, nije radio sistem. Pogledam u novčanik i vidim da imam 250 dinara, što je nedovoljno za povratnu voznu kartu. Odlučujem da kupim u jednom smeru i ostalo mi nešto novca od toga iznosa. Nisam računao da ću taj mini džeparac morati trošiti ali eto sistem nije radio i tako se desilo. Po silasku s voza i na putu do roditeljske kuće, srećem čoveka koga poznajem iz onih 1980-tih godina, ali više površno, onako iz viđenja. Na kratkoj zajedničkoj relaciji puta kaže mi da traži hladnu frutelu, ali dragstor ne radi, tj. Na tome mestu gde je radio, više nije. I tako u tih 50 metara zajedničkog puta, reče da je u penziji i da čeka nekog rođaka i da ima još jednu radnju ali mu nije blizu ! Sunce je jako upeklo, već mi se u glavi mutilo i nisam ga sa pažnjom slušao, jer  po sećanju znam, da živi u drugom delu mesta, te nije imao razloga da bude ovde gde ga zatičem. U trenutku razdvajanja, reče mi:  - Jel imaš 20 dinara, fali mi! Ja bez reči otvorim torbicu i dam mu 50 dinara. Uzeo je i ni hvala nije rekao!

Ispričam sestri koga sam sreo i ona kao iz topa kaže: - Nemoj mi samo reći da si mu dao pare! Jesam i to 50 dinara... Bila je vrlo ljuta, jer čoveka bolje poznaje i kaže da nije sav svoj, tj. Nije u „vinkli“. Ja to naravno ne mogu znati jer već 10 godina ne živim tamo i ne znam, koliko je ko otišao u „aut“. Što je najgore, nisam imao para za povratak, a dao čoveku tih 50 dinara i onda od sestre dolazim u situaciju, da mi daje da mogu se vratiti natrag. Ili da zovem stanicu i pitam, da li im radi terminal, ili da odem na bankomat, koji i nije usput. Dala mi je 400 d, mada je i 150 d. Bilo dovoljno, ali i ona od svoje bede i sirotinje sada daje meni.

U povratku nećete verovati opet isti događaj. Otac me prati do stanice, i samo što smo izašli iz ulice, čujem povik iza – Gde ste Osmokrovići !... Tata vidim ne reaguje, ali Ja se okrenuh, i opet vidim lice isto iz tih 80-tih godina, oronuo dosta. Pružim mu ruku, i nije ni minut prošao, a pre toga, bilo je ono reda radi – Šta ima, kako si... i u sekundi pitanje: - Jel imaš 100 dinara. Istog trena sam rekao, da imam taman za voz za kući, i produžili smo put dalje. Mislim, od sestre uzeo da se vratim i sad od one siće, treba da dam sto dinara. Stvarno nema smisla. Tata mi kaže, da je taj, sklon tome i zapravo po prijemu para, koga „nahvata“ odmah ide u kafanu !

Ostao mi je gorak utisak, gorčina na sve to što se događa i način kako ljudi žive. Možda ova dva primera nisu reprezentativni, obzirom da jedan nije u „vinkli“ a drugi ne traži za hleb i mleko već za alkohol, ipak umesto njih, neko bi se drugi pojavio sa prošnjom. Ovo nisam napisao da bih kukao kako sam dao 50 dinara, već da ukažem na pojavu koja mi se desila, a što nije retkost, već rasprostranjena i oslikava stepen lošeg života običnog naroda.