Slobina Pandorina kutija

Još uvek se ne stišava bura oko dogadjanja sa Krimom i raznim špekulacijama i mišljenjima ..Malo..malo pa se potegne i naše Kosovo u tom kontekstu, ali mislim da je svima jasno da poredjenje ima smisla u delu da se jednom stavi tačka na celu priču.

Ta tačka je sledeća: - Kosovo je bilo otimanje deteta majci, a Krim, vraćanje deteta majci -

Mislim da je ova konstatacija u jednoj rečenici sasvim dovoljna za sve razumne ljude... 

U neko doba dana..razmišljam o terminu "veličine" i sve ono čime se ovo "rimuje"..Svako za sebe je neka veličina ili teži tome da bude, neko je u zabludi a neko svojim delima upisuje zlatna slova u rubriku veličina.Ima takodje pojedinaca, koji su dosta toga učinili lepog i korisnog, u tišini..da niko ne zna, onako sami bez pompe, bez kamera i sevanja bliceva..

Biti "velik" u današnje vreme u mnogome zavisi od spleta raznih okolnosti sa jedne strane a sa druge, prave veličine se "radjaju" i čine dobra dela jer ih to čini ispunjenim i zadovoljnim.Mala sitnica a zlata vredna, to ste sigurno više puta čuli, upravo na sitnicama vidi se veličina pojedinca i značaj njegovog dela..Lako je biti "velik" kad imaš ali treba biti velik u oskudici..jer nije sve novac, nešto i onaj mali, obični čovek može uraditi a da se ne vrti oko materijale...

Nikad se ne zna, kada će, ko kome zatrebati..!! Tako da osobe buržujskog pedigrea su skloni da kažu.."ti mi nikad nećeš trebati"...a ne treba biti tako isključiv, jer i bogati umeju da "plaču"..i nadju se u nevolji, ma kako to sada izgledalo neverovatno..ali nikad ne reci nikad... 

Ovako kako sada jedni drugima pomažu, treba da bude uvek, na svakom mestu u svakoj situaciji...od običnog pozdrava na ulici do ustajanja u autobusu..Da li treba da se desi neka katastrofa pa da se setimo onoga što treba da radimo svakodnevno ?

Na ulici pre ove katastrofe, niko nikog ne poznaje, svako ide nekim svojim putem, nema ni onog dobar dan ili...a kad se neko i sretne..obično se završi pitanjem.."kako si, šta ima"...i odmah se počne udaljavati u stilu.."izvini žurim" i upravo ta žurba otudjuje a da toga nismo ni svesni..Žurim danas, pa sutra..i gubi se odnos medju ljudima..Ranije se išlo u komšiluk kad nekome nešto zatreba i nije bilo sramota..išla komšinica kod komšinice po malo kafe, jer joj zafalilo..ili malo šećera i to je bilo normalno..upravo na ovim sitnicama i malim stvarima vidi se ko je kakav i "koliki čovek"..

Sada idu ulicom sa nekim žicama u ušima i pričaju sami sa sobom...a dosta njih "meditira", tamo gde joj nije mesto..iskjuči se i ne vidi rodjenog oca kad prolazi..i u toj "meditaciji" može svašta da se desi a da to ne želimo da vidimo ?? 

Noć je duboko odmakla..tama spolja, tama oko srca..jedno svetlo 

još uvek svetli..prkosi tami..Snenih očiju, pišem ove redke..a najradije bih

sklopio oči, na tren..tren zaborava..Zašto se,  dobre misli, želje i htenje muče..

šta im to sputava ostvarenje !?....Jedno srce, ove noći..i ostalih noći, kucaće za

nekog drugog..

Neko je bio brži, možda spretniji..bolji..ili se tako namestilo.. Ipak, ostaje vapaj..

Sve što vredi...zauzeto je..surovo ali tako je..Tamnu noć, polako prekrivaju oblaci, ipak

upaljeno svetlo, daje nadu i pruža šansu novom danu..novim izazovima ali i strepnjama.

Ne, nisam ljut, nisam razočaran, ali nije ni baš "pravo"...I danas neko će se useliti u nečije

srce, neku dušu..a Neko će i dalje čekati i patiti..

                                                                             Slobodan 

Pesma o njoj....

O ženi, majci, prijateljici..baki...

o životu, radu, a najmanje o njoj..

Sve je bitno, od tekućih poslova..do onog što nije bitno,

ali ženo, majko..od tebe sve zavisi..sve oči behu u tebe

uprte...rad, i samo rad..

Pitali te iko, ženo, majko, prijateljice..bako, kako je tebi ?

Ne..sve oči, uptre u Vas..Vaša snaga, moć..snaga duha

prevazilazi sve prepreke, kao ona bujica koja nosi sve

pred sobom..ali..ženo, majko, prijateljice..bako, misli malo

i na sebe..bar na tren, taj mali tren zlata vredan..

Jedna usamljena klupa, čeka na tebe..da sedneš, pogledaš u

nebesko plavetnilo..da zažmuriš..prepustiš se trenutku..i

otvoriš vrata mislima da putuju..putuju... 

                                                       Autor..Slobodan

Pogadjate o čemu je reč...teško...ruku na srce, ni meni ne bi bilo jasno, šta je pisac hteo da kaže..ali mislim na fudbal...fudbal u smislu, predstave gde snage odmeravaju dve ekipe uz prisustvo publike, jer bez publike, nema ni fudbala.Ali, nije danas lako otiči na jedan meč, posebno mislim na derbi Zvezda-Partizan i obrnuto da se neko ne naljuti !!

Svega ružnog je bilo, od incidenata do smrtnih ishoda...zar je to derbi ?....Ja pamtim derbije iz polovine 70 tih i 80 tih godina, u smislu fer navijanja...išlo se jednim kolima komšijski, jedan zvezdaš a drugi partizanovac...posle meča zajedno se vraćaju..najviše što je bilo, to je ono uobičajeno "začikavanje"..tipa "pozdravio te Milko"...ili.."Dragan Manceee"...a na Jugu su sedeli jedan zvezda a drugi partizan sa svojim obeležjima...nikom ništa nije falilo...

Upravo ovo što je bilo pre više od 35-40 godina, više nikad neće biti..ostaje da roditelji svojoj deci, ukažu kako se nekad bodrilo i zajedno sedelo a različito navijalo.

Odnos prema prirodi je odnos prema životu.. u ime vrednosti koje su krasile nekadašnje društvo.Doba kada se grupno odlazilo u prirodu, družilo se, jelo na travi...uz cvrkut ptica i žubor vode, bojim se da je za nama..Upravo ovaj način druženja ulivao je pozitivne vibracije, nije bilo mesta za negativnosti..te negativnosti nisu imale plodno tlo..Boravak na čistom vazduhu u prijatnom okruženje, uz šale i igrarije..činio je naša srca i duše ispunjenim..

Leći na travu...pogledati u nebo, videti to nepregledno prostranstvo,...zažmuriti za tren i prepustiti se trenutku vremena...ima li nešto lepše od toga...ima li nešto zdravije od toga...Bogatstvo duha mora biti ispred materijalnih stvari, samo tako, sigurnim korakom idemo u zagrljaj svim moralnim vrednostima...

Na nekim portalima kruži slika osobe ni muško ni žensko....čujem da su to lezbo itd osobe..pa u sklopu toga, jedna konstatacija..Homoseksualizam je do nekih 70-tih godina u evro razmerama smatran bolešću a u novije doba to je opredelenje..Šta se to promenilo za ovih 40 godina da nešto što je bilo bolest, danas je relativizovano i zove se opredelenje !?

Da li neko ima pravo, da bolest proglasi...puj, pike ne važi..to je sada lično opredelenje..Otkud ova promena mišljenja i nedoslednost...medicinska nauka, ili ima krizu struke ili su sa stavom da je to bolest izašli preuranjeno !!...Jedino što uliva nadu, je činjenica da svaki normalan srpski domaćin poštuje vrednosti roda i poroda i taj pojam homo, od njega je udaljen kao nebo-zemlja..

Ko će radjati decu, da li ćemo živeti i dalje,  ili  izumreti, su vrlo ozbiljne teme za svako društvo a posebno za naše jer nas je svake godine sve manje. 

Svako ima neku svoju..grbavicu...ne mislim ovoga puta na stadion Želje u Sarajevu---već na jedno parče poljane pretvorene u igralište moje mladosti..Bilo je to polovinom 70-tih godina iz onog prošlog veka..Oko tog mesta, behu njive a ta površina nekako nije se uklapala u obradivu površinu, ugnjezdila se..reklo bi se tada, kao stvorena za nas decu tada..prionuli smo na posao, poneli alatke i koliko toliko ravnali tu površinu...ipak dečje ruke nisu mašine..igralište je poravnato ali zbog slabog asortimana alata...nije bilo najravnije...te otud i naziv Grbavica.

Veličina igrališta otprilike kao danas tereni dimenzija za rukomet..golove nismo mogli napraviti, već smo dva kamena stavili i onda je bio problem, da li je gol..ili sećam se reči kao juče.."nije gol, visoka..."...čak iz susednih ulica su deca dolazila i igrali smo utakmice tipa, ulica protiv ulice..sve je prštilo od radosti, zdravog života....sve ono moralno ostalo je duboko usadjeno u nama i pomoglo nam da stvari sada mnogo godina kasnije gledamo iz tih moralnih uglova..Sve što je lepo kratko traje..pokazalo se i ovde...dodjoše mnogo godina kasnije, neke čike, počeše da stavljaju neke kočiće..da mere i premeravaju...mi gledamo i osećamo da Grbavica živi svoje poslednje dane.

Potom dodje i jedan bager, kao mač koji nekom presudjuje...za tili čas, od naše grbavice osta gomila zemlje...obrni, okreni...razbacaše je okolo..pitamo šta će biti..kad ono, priprema se taj deo za gradnju stambenih kuća....za kratko vreme, poče i gradnja, sve je isparcelisano..i tamo su kuće sada..od Grbavice nema više ništa, sem ovog mog sećanja i sećanja mojih vršnjaka a sada ljudi zašlih u petu i šestu deceniju života. 

Danas sam imao nameru da sredim stan, dvorišni poslovi i naravno veš je već ubačen u mašinu..sasvim slučajno pogled mi odleti na zidni kalendar i vidim da se nešto crveni, kad ono stvarno, 7 april..crveno slovo...bacim pogled u donji deo kalendara, piše Blagovesti..svetac..

Odlazim u prodavnicu, u toku puta, srećem dve starice i čujem reči.."danas su blagovesti" svetac i crveno slovo...ne bi trebalo baš raditi...tada se setim i dede koji je govorio  6 dana radi a 7 odmaraj i kad je svetac, nema rada.. Vraćam se u stan, i odustajem od današnjeg spremanja i pranja veša..ostao je u bubnju sa praškom i samo da se uključi !...U doba komunizma koje je dugo trajalo, nešto se ne sećam da je svecima poklanjana pažnja, bilo je drugo doba, bili smo jugosloveni a tek onda ONO što stvarno jesmo..

Padom komunizma, postali smo opet oni pravi Srbi..hoću da kažem, bili smo i onda ali je jugoslovenstvo imalo prednost..a nacio se gušio i smatrao protiv elementom tog sistema..Kako vreme više odmiče, počinjemo da budemo sve više Srbi i poštujemo sve vrednosti i tradicije srpskog domaćina..